Relativizacije i predrasude istorijskog revizionizma

Udruženje Kurs

Da sumanutost takve ideološke vizure novije prošlosti bude veća potrudili su se zastupnici genocida u NDH. Jasenovac je tako postao sredstvo za potpirivanje mržnje prema Hrvatima i Muslimanima, a ne moralna obaveza prema žrtvama. Improvizatori u službi nauke nisu se upustili u dubiozna istraživanja i naravno da su ostali verni brojkama koje su više služile nekrofilima nego nauci.

piše Dejan Đurić

Udruženje Kurs

Ilustracija: Udruženje Kurs

U vreme kad je socijalizam nestao kao društveno-politički sistem, marksistički pogled u sferi shvatanja istorije i drugih društvenih nauka je doživeo slom. Budući da je bio zasnovan na dogmatskom polazištu, bilo je jasno da ne može opstati jer se nije dozvoljavala kritika zasnovana na racionalizmu i logici koja je isključivala svaku potrebu za doktrinama. Prosto rečeno, naučnom dokazu koji je već uspostavljen kao aksiom u sferi društvenih nauka nije potrebna doktrina koja bi ga odbranila od kritike, on upravo doživljava potvrdu kroz kritiku i preispitivanja. Sledstveno doktrinarnom prilazu problematici normalno je da se pojavljuju predrasude. One su se najviše manifestovale kroz istoriju kao nastavni predmet u školama. Stavljanjem usled predrasuda uobličenih teza ispred principa naučne istine i objektivnosti, istorija je pogođena u svoje naučnosti. Predrasude su uglavnom bile zasnovane na potrebi da se Drugi svetski rat u Jugoslaviji posmatra u duhu uzdizanja postojećeg režima, nikako se nisu mogle preispitati ni osnovne činjenice vezane za tok narodnooslobodilačke borbe. Tek su stidljivo istine izbijale na površinu. A ćutanje je bilo kao omerta među predvodnicima NOB-a na čelu sa Titom. Na primer. Broz će tek 1978. priznati, povodom proslave 35 godina od bitke na Neretvi da je bilo pregovora sa Nemcima. Takva omerta je zapravo dugoročno nanela najveću štetu samom režimu koji je građen na tekovinama revolucije. Najveći profiteri od takve omerte bili su pripadnici političkih emigracija koje su iz inostranstva (SAD, SR Nemačka) slali otrovne strelice koje su za cilj imale da diskredituju neosporno antifašističku borbu Narodnooslobodilačkog pokreta. Već je Titova smrt izazvala turbulencije, a da ne govorimo lavina pokrenuta usled pojave nacionalizama i sve očiglednijeg raspada Jugoslavije. Režimi koji su se uobličavali u pojedinim republikama među kojima svakako ključnu ulogu imaju Miloševićev u Srbiji i Tuđmanov u Hrvatskoj su počeli da grade politiku nacionalnog autoritarizma i nastojali su da relativizuju tekovine NOB u službi sprovođenja svog političkog koncepta koji je bio inspirisan tzv. nacionalnim jedinstvom. To malo podseća na svojevremeno okupljanje pod fašističkim režimima. U svakom slučaju, nastupio je slom omerte i usled neotvaranja istinskog pogleda na NOP, situacija je pošla krajnje drugačijim tokom.

Upravo tu počinje da se dešava prevrat u shvatanju istorije i društvenih nauka. Taj prevrat je zapravo samo izveden tako što je socijalističko autoritarni pogled zamenjen nacionalno autoritarnim. Dubravka Stojanović je već detaljno opisala primer sa udžbenicima istorije u svojoj knjizi “Ulje na vodi” i tu se vrlo plastično vidi do koje mere je bilo važno usaditi nacionalističke poglede na prošlost. One su se, što je zapanjujuće, u nekim crtama dodirivale sa rasizmom i fašizmom. Na razvalinama socijalizma i marksizma, doživljavala se opšta naučna regresija. Ona je pratila i književnost. Zapravo ona je ušla u sve pore društva i inteligencija je tako vrlo kumovala zatvaranju mogućnosti da se nauka zaista očisti od već ukorenjenih predrasuda. Naprotiv, dok su časni intelektualci od naučnog integriteta zaista ostajali kap ulja na vodi, u masovnoj upotrebi su bile predrasude i nepatvorene laži. U vremenu kad su trajali ratovi nauka je doživljavala strahovite udarce. Takvi udarci joj nisu zadavani ni u vreme najgoreg progonstva od strane OZNE. Narod je postao razočaran u istoriju. A establišment je slao poruku da je istorija nauka koje se može brusiti u skladu sa zahtevom dnevne politike. U takvoj atmosferi racionalno poimanje istorije i društvenih nauka u globalu je u masovnijem opsegu bilo unapred osuđeno na propast. Kulturna politika Srbije 90-ih je zapravo turbo-folk kultura u kojoj si trebao da postaneš “turbosrbin”. Zadojeni nacionalizmom, mladi ljudi su tako postali ksenofobni i njihov pogled na istoriju ispunjen je fašisoidnom idejom o Srbima kao najstarijem narodu. Politička emigracija koja je neskriveno profašistička (Ljotićevci) i desničarski četnici su doneli svoje apsolutne istine u vezi sa Drugim svetskim ratom koje se svode na kosmičku nepravdu prema Draži i Dimitriju. Naravno, posledica njihovog nacionalno-prosvetiteljskog rada je izvođenje “nepogrešivog” Nikolaja Velimirovića na pijedestal najpobožnijeg Srbina novijeg doba. Da sumanutost takve ideološke vizure novije prošlosti bude veća potrudili su se zastupnici genocida u NDH. Jasenovac je tako postao sredstvo za potpirivanje mržnje prema Hrvatima i Muslimanima, a ne moralna obaveza prema žrtvama. Improvizatori u službi nauke nisu se upustili u dubiozna istraživanja i naravno da su ostali verni brojkama koje su više služile nekrofilima nego nauci. Isto tako, pogledi prema Albancima su strahovito obojeni netrpeljivošću. Naravno da Dimitrije Tucović i Kosta Novaković nisu smeli biti ni spomenuti. Oni su bili tada svesno zaboravljeni. Politika koja se svodila na Kosovsko “niko ne sme da vas bije” podarzumevala je da se Albanci obavezno posmatraju kao “loši momci” i zločini su isključivo na tom prostoru od njih učinjeni.

Ne mogu da ne spomenem i romane Vuka Draškovića koji su imali tendencioznu svrhu. Npr. “Noć đenerala” je roman natopljen mržnjom prema komunistima. Oni su tu predstavljeni kao izdajnici srpskog naroda, oni koji su mučili Dražu i svašta mu radili. A cilj im je bio da unište sve srpsko. Roman “Nož” ima opet jednu nacionalističku svrhu da dokaže kako su Muslimani Srbi iako ima značajniji kvalitet usled pacifističke i pomiriteljske poruke. Isti Drašković je zatim pokušavao da izvede nacionalno pomirenje partizana i četnika. Naravno da neko ko je napisao “Noć đenerala” nema moralni kredibilitet da to učini. Jedini lek za tako nešto je istina i samo istina. Da se sagledaju priče običnih ljudi, aktera koji su se nalazili suočeni sa smrću i prisilnim mobilizacijama. Takve priče razbijaju brojne predrasude ukoliko ne nose emocionalne note. Cilj takve propagande koja je zamenila partizansku bio je da se istakne antifašistička opredeljenost i borba Ravnogorskog pokreta. Ali šta je onda sa Nedićem i Ljotićem? Šta je onda sa antisemitskim ispadima Nikolaja Velimirovića? Kako njih ubaciti u isti koš sa Ravnogorcima? Naravno tu je i Pećanac. U neospornom blaćenju NOB-a i opštem slepilu kad je u pitanju posmatranje borbe koja je za cilj imala klasno i nacionalno oslobođenje, otvoreni saradnici okupatora i egzekutori nad civilima u Kragujevcu, Kraljevu, na Sajmištu… su odjednom postali žrtve kosmičke nepravde. Apsolutizacija uloge Milana Nedića kao “srpske majke” svakako je sramna. On je svrstavanjem na stranu okupacije definitivno izgubio ugled koji je posedovao u vreme Kraljevine i izdao principe za koje se borio i pod kojima je stekao ugled i karijeru. Recimo da taj epitet ima sa stanovišta očuvanja Srbije u uslovima kad je zaprećeno njenom disolucijom i bugarsko-hrvatskom podelom, i sa stanovišta što je omogućeno da se 400 hiljada izbeglica iz NDH udomi u Srbiji. Ali, to ne može da opravda učešće na strani okupatora i napore da se spreči oslobođenje otadžbine. Srbija je imala mir od kraja 1941. do 1944-te, ali on nije bio posledica Nedićeve mudrosti, već nemoći da se narod odupre okupatoru u uslovima kad je došlo do razlaza između tada dva postojeća antifašistička pokreta (namerno kažem “tada” jer se okolnosti kasnije menjaju).

Tu dolazimo do Dragoljuba Mihailovića koji je opet i danas popularan za predrasude. U njegovom slučaju imamo namerno relativizovanje dve uloge. S jedne strane privatnog života i ličnih osobina i sa druge njegove uloge u predvođenju pokreta i snalaženje u ratnim okolnostima. Neosporno, Mihailović je dokazao svoj patriotizam sve do Drugog svetskog rata, i delom u toku rata. Kao slobodouman čovek nije sprečavao sinove da se opredele i za KPJ. Ali, sa druge strane, pokazalo se da nije umeo da se snađe u složenim okolnostima i da je doprineo da se pokret sam od sebe raspadne. Kritična tačka je bila kraj 1943. godine i jasna opredeljenost da saveznice pomognu NOP. Tada se Ravnogorski pokret odriče svog antifašizma i stavlja antikomunizam ispred antifašizma, zapravo tada je ideologija imala prednost nad patriotizmom. Naravno, pogodićete. Iz svega ovoga je skovano kako je Čerčil iz navodne osvete Srbima (jer ga je jednom Voja Tankosić izudarao) podržao Tita protiv Mihailovića. To je primer fingirane teze koja za cilj ima da dokaže navodno antisrpsko opredeljenje Engleza i da naglasi kako je Čerčil imao nešto protiv Mihailovića. To je klasična teorija zavere. Mihailović nije bio bitan Čerčilu. Posebno kao neko ko je očekivao Engleze da se iskrcaju na obali Jadranskog mora. Čerčil je bio natopljen antifašizmom u bombardovanjima i otvorenoj pretnji invazijom već 1940-te. On je želeo da u Jugoslaviji vidi pokret koji je obećavao suštinski doprinos antifašističkoj borbi. Snabdeven informacijama sa terena, saznao je da je Ravnogorski pokret trom i dezorijentisan. Vlada u Londonu bila je posvađana. A NOP je predvođen Titom imao sve veću popularnost jer je pokazao da je sposoban da izvede ozbiljne operacije protiv okupatora. Slom Italije je NOP-u dao vetar u leđa i došlo je do sasvim racionalne percepcije novonastale situacije koja svakako nije mogla promaći Čerčilovoj oštroumnosti. Čak je i Stevan Pavlović čiji je otac Konstantin bio u službi emigrantske vlade shvatio da je Mihailović bio nedorastao ulozi lidera antifašističkog pokreta u knjizi “Hitlerov novi antiporedak”. Ista knjiga baca senke i na partizanske omerte, upravo one na koje je ostao nem Koča Popović, na koje se nije smelo obazirati sve do jednog istinskog pokušaja da se dođe do objektivizacije Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, serijalu RTB koji se naziva “Jugoslavija u ratu 1941-1945”. Tada se prvi put progovorilo i o Kozari i o Sutjesci kao o operativnim promašajima sa skoro pogubnim posledicama po pokret. Ali, prekasno. Tada je bila već prevelika plima emigrantskog pogleda koji se nametnuo u atmosferi opštedruštvenog prevrata. I naravno, cilj je bio da se Draža prikaže kao Isus Hrist Srpstva u Drugom svetskom ratu, a Tito kao Pilat. I dobili smo novi sloj progande i laži, umesto istorijske istine.

Istorija kao nauka nije imala priliku da progovori jer su joj usta zapušili laici i propagandisti koji su postali samozvani “nacionalni radnici”. Oni se, nažalost, nisu samo obrušili na Drugi svetski rat. Oni su se odjednom našli pozvanim da daju sud o celokupnoj istoriji Srba. Besramni i beskarakterni pokajnici od komunizma su odjednom počeli da kuju nove mitove i predrasude vezane i za druge periode, ličnosti, pojave…

U ovom delu cilj je bio percepcija Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, on je imao upotrebnu vrednost za dnevnopolitički nacionalizam. Novouspostavljene “istine” su za cilj imale da podgreju stanje ksenofobije, straha od promena, sužavanje kritičkog pogleda, senzacionalizam i da usade stereotipe koji su direktno onemogućavali bilo kakav racionalan i realistični pogled na taj period. Samim tim, nije ni čudo što smo dobili ogromnu količinu mržnje i netrpeljivosti na prostorima bivše Jugoslavije. Da su samo Srpski nacionalisti stvorili ovakve mitove i predrasude bilo bi verovatno daleko lakše, stvorili su ih i Hrvatski, Muslimanski i Albanski jer je svima njima nacionalizam bio važniji od istine usled ideološko-doktrinarne ukalupljenosti. Što je još gore, kako to Zulfikarpašić kaže njihovi nacionalzmi su, usled već proživljenog totalitarističkog mišljenja, dodatno “brutalizovani”. Ko bude analizirao genocid nad Bošnjacima u ratu 1992-1995 svakako će morati da sagleda i motiv osvete za genocid nad Srbima u NDH i njegovu upotrebnu svrhu. Predrasude su uvek plodno tlo za svako zlo, tako i za ovo. Zatvarajući vrata istorijskoj nauci, nacionalisti koji su suvereno vladali 90-ima i dan danas ne dozvoljavaju da istina izađe na površinu. Nagon zaborava sad je promenio smer. On je sa učesnika NOB-a prešao na njihove suparnike. Da li je njihova omerta danas prekrila istinu o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji? To je pitanje naučnog integriteta onih koji se budu sa njom uhvatili u koštac u nameri da razbiju sveže ukorenjene, ali i nasleđene predrasude i laži.

Oglasi

Odgovori

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: