Frensis Fukujama: „Mislim da nam u narednih nekoliko godina sledi težak period“


Frensis Fukujama /Francis Fukuyama/ u svojoj najnovijoj knjizi „Political Order and Political Decay (2014)“, koja je svojevrstan nastavak dela „The Origins of Political Order“ iz 2011. godine, čini dve stvari: najpre, daje istorijski pregled nastanka savremenih demokratskih političkih institucija – počev od XVIII veka pa do danas; potom pruža pregled „raspadanja“ tih institucija, a sa njim i dijagnozu krize političke legitimnosti koja pogađa najrazvijenije liberalne demokratije našeg vremena. Kada smo se početkom nedelje sreli u Londonu, pre nego što smo počeli da razmatramo neka od centralnih pitanja njegove knjige, pitao sam Fukujamu za njegovu procenu geopolitičkih izazova sa kojima se zapad danas suočava.

razgovor vodio Džonatan Derbišajr /Johnatan Derbyshire/

JD: U jednom intervjuu skorašnjeg izdanja časopisa Prospect, Henri Kisindžer /Henry Kissinger/ kaže Bronvenu Medoksu /Bronwen Maddox/ da je pesimističan u pogledu pitanja globalne stabilnosti i poretka u svetu u kojem se Kina i Rusija ističu kao velikesvetske sile, dok militantni džihadizam stvara haos na čitavom Bliskom Istoku. Da li Fukujama deli taj pesimizam?

Mislim da nam u narednih nekoliko godina sledi težak period. U onome što je Brzezinski /Zbigniew Brzezinski/ nazivao „lukom krize“ (arc of crisis) – od Severne Afrike, preko Podsaharske Afrike do arapskog sveta, Pakistana, itd. – imate sistem slabih i propadajućih država. Prilično je upadljivo to kako se najednom sve te države: Libija, Pakistan, Avganistan i Irak raspadaju. Ali još veći problem biće Rusija i Kina. One su dobro organizovane i imaju teritorijalne ambicije. To je, po mom mišljenju, ozbiljniji izazov na duže staze od Isis-a.

JD: Pretpostavljam da postoji veza između objašnjenja koje dajete u knjizi o političkom „raspadu“ u neuspelim državama kao što je Libija i onoga što se događa u Iraku i Siriji sa Isis-om?

Tačno. Ja zapravo ne smatram da će Isis, sam po sebi, biti toliko jak politički pokret. On je zasnovan na ideje Islama koja nije čak ni „srednjevekovna“ – i predstavlja svojevrsnu zamenu (kopiju). Ni Irancima ni Saudijcima se ne dopada ova organizacija i žele da je se otresu. To je eoma kontrolisana pretnja, dok stvari sa Kinom i Rusijom stoje drugačije, jer one prete demokratskim zemljama, a pored toga su organizovane i moćne.

JD: U knjizi razmatrate slučaj Libije – gde ne postoji država – to jest, nema centralne vlasti koja sprovodi monopol legitimne sile na svojoj teritoriji. Isto, manje-više važi i za Irak, a upravo u takvim uslovima cvetaju pokreti kao što je Isis.

Da. U Libiji, zapravo, Gadafi nije gradio institucije. Nije verovao u njih, Njegov režim bio je neka vrsta porodične diktature. A sada posmatramo posledice toga. Za razliku od Egipta, koji ima vojsku, Libija je nema. I zbog toga je sada preplavljena militantnim grupama.

Slučajevi u Siriji i Iraku su drugačiji, jer su tamo postojale jake diktature. U Iraku smo (SAD i saveznici) razbili vojsku i na njeno mesto nismo stavili ništa drugo. Rekonstrukcija legitimne državne vlasti je tu, kao i na ostalim mestima – centralno pitanje. Jedna od stvari koje smo naučili iz naših intervencija u Iraku i Avganistanu je ta da Sjedinjene Države i ostale zapadne sile ne znaju kako se to radi. One ne poseduju dugoročnu moć. Teoretski, mogle bi da odvoje resurse u tu svrhu, ali većina poreskih obveznika to ne bi tolerisala.

JD: Da li zapravo kažete da je neuspeh u shvatanju rekonstrukcije Iračke države ozbiljnija greška od same invazije?

Ne. Jednom kada odlučite da intervenišete, to povlači dosta mere koje slede.

JD: Okrenimo se onda argumentu iz vaše nove knjige. Počinjete razmatranjem tri „scenarija“: Libija, u kojoj, kao što smo upravo videli, ne postoji nijedna politička institucija; potom zauzimanje demokratskih institucija, posebno u SAD, od strane lobista i određenih komercijalnih interesa; naposletku izazov koji sve proširenija srednja klasa postavlja političkim institucijama u ekonomijama u razvoju (pomenuli ste Tursku, Brazil i Kinu). Šta, po vašem mišljenju, povezuje ova tri scenarija?

Deo priče koji se tiče Libije govori o centralnom pitanju aktuelnog postojanja države. A tema koja se provlači kroz čitavu knjigu je to da su, uprkos želji za ograničenjem državne moći i neprijateljstvu prema njihovom autoritetu, države i dalje neophodne, dok je kvalitet države ono što određuje da li je zemlja bogata ili siromašna. Skoro prema definiciji, siromašna zemlja je ona koja nema vladu koja obezbeđuje osnovne životne potrebe koje potom služe kao platforme za ekonomski rast. Zbog toga se istočna Azija pokazuje boljom od Afrike – jer ona ima takve države.

To je prvi uslov za modernu državu (na način na koji je to definisao Maks Veber). Drugi deo priče odnosi se na ono šta se događa kada stignete do toga. Moj stav je da je moderna država krhka institucija. U izvesnom smislu je neprirodna, jer nagoni ljude na odabir najkvalifikovanijih umesto ljudi iz kruga njihove porodice ili prijatelje. Uvek postoji veoma jak, prirodan pritisak da se država „repaternalizuje“. U SAD smo to, makar delimično, predupredili, odbijajući da poslove u vladi dodeljujemo nečijim političkim pristalicama. Ali smo zato, sa druge strane, otvorili nove puteve za recipročnu razmenu poklona – lobistima koji doniraju određenu svotu novca u zamenu za poreske olakšice. To je počelo da karakteriše savremenu američku vladu. A to je, smatram, jasan slučaj političkog propadanja.

Potom su tu i ideje koje su duboko ukorenjene, kao predsedništvo u SAD, a koje više nisu svrsishodne, iz velikog broja razloga. Ali mi smo toliko posvećeni postojećim konstitucionalnim formama da je gotovo nemoguće da bilo šta u tom pogledu izmenimo.

JD: A ta posvećenost je duboko ukorenjena u SAD, zar ne?

Da. Ljudi počinju da se klanjaju institucijama. Institucije su ključne za rešavanje određenih problema, ali kada same po sebi postanu cilj, počinju da se intrinsično vrednuju. Zbog toga ih je teško reformisati.
U pogledu demokratskih institucija, Sjedinjene Države su jedne od najstarijih zemalja. Kada je izabran prvi Tea Party Congress 2010, njegovi članovi su se smenjivali u čitanju Ustava kao da je kakav sveti spis! Ali i unutrašnje delovanje u vladi veoma je opasno. Neposredno pre Francuske revolucije, Francuska vlada počela je sa rasprodajom sopstvenih delova podmitljivim službenicima. Tako ste, na primer, mogli kupiti poziciju poreznog službenika u vladi, te je ostaviti svom sinu u nasledstvo nakon smrti. Kod nas u SAD nije baš toliko loše, ali se može uočiti sličan napor u borbi za privilegije. Američki zakon o porezu je travestija. Imate veoma visoku marginalnu poresku stopu, ali nju veoma mali broj kompanija plaća, jer su ostale zaštićene posebnim izuzećima od poreza, subvencijama, itd.

JD: Upravo ste rekli da je država, u izvesnom smislu, „neprirodna“ institucija. Čini mi se da su svi argumenti koje iznosite u vašoj knjizi poduprti razmatranjima o ljudskoj prirodi, pogotovo u onome što nazivate „recipročni altruizam“ i oblicima „prirodne društvenosti“.

Tako je. Savremena biologija pokazala je da postoji nešto takvo kao što je ljudska priroda, i da je ona izgrađena na dva osnovna principa. Prvi je princip inkluzivne podesnosti – teorije Vilijema Hamiltona koja glasi da smo altruistični srazmerno broju gena koje delimo. To je u osnovi princip nepotizma, koji je osnovni pokretač ljudskog ponašanja. Drugi princip tiče se recipročnog altruizma. Na svakodnevnoj osnovi, instinktivno smo vođeni ka razmeni usluga. Tako se štitimo od stranaca. Čak i u modernom društvu zasnovanom na vladavini prava, veliki deo politike struktuiran je oko toga. Čak i u modernim birokratijama možete pronaći te lance patronata gde ljudi razmenjuju usluge. Svaki impersonalni politički poredak svakodnevno se suočava sa prirodnom težnjom ljudi da prvenstvo daju porodici i prijateljima.

JD: A to je povezano sa – što je problem koji je posebno uočljiv u SAD – „repatrimonalizaciji“ politike, zar ne?

Da. Savremeno lobiranje izgrađeno je oko toga. Mi potkupljivost i korupciju veoma usko definišemo kada ih određujemo kao očitu razmenu quid pro quo, dok zanemarujemo opštija očekivanja uzvraćanja usluge.
Jedno pitanje o široj istorijskoj priči koju pripovedate u knjizi. Veoma ističete ulogu koju su fransuska i američka revolucija odigrale u javljanju modernih, demokratskih političkih institucija. Koja su, prema vašem mišljenju, načelna zaveštanja ta dva događaja? Ne samo u Francuskoj i SAD, već širom sveta.
One su donekle imale različit uticaj. Francuska revolucija učinila je iznenađujuće malo za demokratiju, ako, pod demokratijom, podrazumevate pravo na glasanje i političku participaciju. U Francuskoj, univerzalnog prava na glasanje nema sve do kraja XIX veka. Najveći doprinos Francuske revolucije su moderna demokratija i moderno pravo. Imali ste Code Napoleon, prvi moderni zakonik građanskog prava na kome je zasnovana većina današnjih zakona, do dana današnjeg. U kombinaciji sa tim javila se moderna administrativna država – svi poreski službenici bili su giljotinirani i zamenjeni obrazovanim birokratama koji su na to mesto došli prema svojoj zasluzi. To je ono po čemu su Francuzi i dalje poznati.
Zaveštanje Američke revolucije je politička participacija. Sjedinjene Države život su započele na veoma restriktivnoj pravnoj osnovi. Nakon Revolucije, morali ste da budete muškarac belac sa imovinom da biste imali pravo glasa. Sjedinjene Države su bile prva zemlja koja je uklonila tu kvalifikaciju na osnovu imovine, i koja je vodila Građanski rat koji je, barem u teoriji, uklonio rasnu kvalifikaciju. Tako da smo u voma ranoj fazi svoje istorije imali više ljudi sa pravom glasa nego bilo koja zemlja u to vreme. Takođe smo, iz istog razloga, pioniri klijentelizma i pokroviteljstva. To je bila prirodna posledica omogućavanja ljudima da se masovno mobilišu.

JD: A to se vraća u obliku onoga što nazivate „repatrimonalizacijom,“ koja se u najekstremnijem obliku javlja u uticaju lobista na Kapitol Hil. Vi u knjizi želite da povežete repatrimonalizaciju „institucionalnu rigidnost“. Američki sistem izgleda da pati od ekstremnog oblika institucionalne rigidnosti, odnosno „zastoja“, zar ne?

Rigidnost se odnosi na međusobne sisteme provere (checks and balances). Ako Amerikancu kažete da ih ima previše, on vas posmatra kao da ste ludi, govoreći: „Ali to je ono što Ustav čini velikim.“ Ja smatram da ih imamo previše. Trenutno, na primer, šezdesetak ambasadorskih nameštenja koja su u zastoju u Senatu, jer svaki od stotinu senatora polaže pravo na njih. To je kao da imate korporaciju sa odborom čiji članovi pojedinačno mogu da stave veto na svako imenovanje koje je načinio direktor kompanije. To bi u korporativnom kontekstu bilo suludo, ali u osnovi odslikava trenutno stanje u procedurama vlade. To pogoduje lobistima, jer u Americi lobisti imaju mnogo više mogućih tačaka uticaja nego u parlamentarnom sistemu. Možete lobirati kod individualnog člana Kongresa da donese poseban zakonski nacrt putem kojeg bi se obezbedile posebne povlastice za određenu vrstu klijenata. Ali u Britanskom ili Nemačkom sistemu da bi lobista imao uticaja, mora uticati na vrh partije, dok se vođe partije trude da udovolje različitim interesnim grupama.

JD: Napisali ste da je „sama stabilnost institucija takođe izvor političkog raspadanja.“ Tvrdite li da je proces raspada neizbežan?

To je opšti obrazac. Vremena se menjaju i institucije postaju sve manje prilagodljive. Nešto mora da se dogodi, obično u obliku eksternog političkog šoka, kako bi se izmenile. To se dešava. Vlade se reformišu same od sebe, i to često pre nego što se potpuno uruše. Ali naći ćete se u velikoj nevolji ako se to ne dogodi. Teorija demokratije tvrdi da bi demokratija trebalo da bude održiviji sistem jer poseduje ugrađene procese samoobnove. Ljudi jednostavno mogu propalice da izbace glasanjem, ako se ispostavi da ne umeju da rade. Ali nažalost, puno puta se to u demokratiji jednostavno ne dogodi. Glasači su kratkovidi, nekada ne razumeju problem, ili su međusobno podeljeni i ne mogu se pokrenuti da zaštite svoje interese.

JD: Fokus vaše analize pada na SAD. Koliko to može poslužiti kao opšti model, ako se uzmu u obzir distinktivna obeležja o kojima smo razgovarali?

Ne možete učiniti generalizaciju svake demokratije. Veliki broj njih se pokazalo dobro – u Skandinaviji, Nemačkoj. Ali postoji jedan broj njih koje su slične Sjedinjenim Državama. Ukazao bih na Italiju, Japan i Indiju. U svakoj od njih, javljaju se društvene podele koje se odslikavaju u političkim sistemima, proizvodeći zastoj – neuspeh u suočavanju sa velikim reformama. Japan predstavlja zanimljiv slučaj: veoma je homogen i nije polarizovan u unutrašnjosti (kao ostale zemlje koje sam pomenuo). Ali oni imaju taj čudan sistem u kome morate imati konsenzus, čak i u oblastima u kojima konsenzus nije nužno potreban. Potom imaju unutrašnje zastoje. Epizoda iz Fukušime pokazuje kako su regulatori bili potpuno zarobljeni od strane nuklearne industrije. I do danas nisu uspeli da reše taj problem.

Pošto ste pomenuli konsenzus, dozvolite da vam postavim pitanje o Predsedniku Obami. Na početku svog rada, povukao je vešt potez prihvativši dvopartijski dogovor, čak i u pogledu pitanja u čije rešenje nije mogao biti siguran. Mnogi američki liberali razbesneli su se zbog ovoga. Mislite li da je to bio problem?
Dogodile su se dve stvari. Prva je bila potpuno van predsednikove kontrole: republikanci tu uglavili na veoma gadan način – svako bi u njegovoj poziciji bio suočen sa beskompromisnim desnim krilom. Ali smatram da on jednostavno nije dobar političar. Ne povezuje se dobro sa ljudima. Čak nije dobar ni u dobijanju podrške od strane ljudi iz sopstvene stranke. Nije dobar u građenju emocionalne veze. On je u tome potpuno suprotan Bilu Klintonu, koji je bio majstor u tome. Obama nikada nije bio dobar u tome, na kraju odustavši od svakog pokušaja.

Druga strana Obame je to što ga se niko ne boji. A ne možete biti uspešan političak demokrata ako ne naterate svoje pristalice da vas vole, a one koji vam stoje na putu da vas se plaše. Nema nikakvih posledica u suprotstavljanju njemu.

JD: U UK stigli ste u vreme kada Britanska država prolazi kroz krizu samopouzdanja zbog referenduma za nezavisnost Škotske. Kako vam izgleda ova situacija?

Mislim da već neko vreme Britanija ima dublji problem; problem koji je postao očigledan nakon 9/11. Nacionalni identitet je nešto što nije prirodno – on je u svojoj osnovi društveno konstruisan, ali ga takođe konstruišu i političke vođe koje razvijaju taj narativ. U XIX veku, ako pogledate torijevsku stranu priče, postojao je jasan narativ: on se ticao Carstva; želeli ste da budete Britanac jer je to bila Velika Britanija, pa ste time postajali deo ovog velikog imperijalnog projekta. Od raspada Carstva i Britanske integracije u Evropu, nije se javio nijedan pozitivni narativ o tome šta znači biti Britanac. To je postalo očigledno nakon 9/11, kada je postalo jasno da postoji veliki broj muslimana u Britaniji koji nisu dobro integrisani u britansko društvo. Smatram da je britanski oblik multikulturalizma jednostavno užasan. U suštini, muslimanima je rečeno: „Ovde možete imati svoju kulturu. Nećemo pokušavati da vas asimilujemo u širi okvir britanskih vrednosti.“ Za razliku od Francuza, ili SAD, ovaj model je tim grupama omogućio da se razviju odvojeno od ostatka društva u Britaniji.

JD: Postoje i loše strane francuskog modela laïcité (francuski sekularni poredak), zar ne? Na primer, on ne dozvoljava bilo kakvo izražavanje kulturne pripadnosti ili partikularnosti.

Znam da je teško održati ovakav argument, ali i pored toga smatram da su, uprkos neredima u banlieues (predgrađa gradova u franuskoj), Francuzi uradili bolji posao od Britanaca u pogledu asimilacije. Mislim da su ti neredi pogrešno shvaćeni. Oni nisu bili usmereni protiv sistema. Muslimanska deca zapravo žele da budu francuski građani. To je slično situaciji u Americi, kada crnci iz geta povremeno prave nerede. Oni su nezaposleni i ne vole policiju, ali kod njih ne postoji fundamentalno odbacivanje vrednosti sistema u francuskoj. Ali u ovoj zemlji (Britaniji; prim. prev.) zajednice muslimana podsećaju na strance koji su se tu slučajno obreli.

Sa vrednosno-zasnovanim koncepcijama nacionalnog identiteta, kao kod francuza ili amerikanaca, stvarate veoma otvoren nacionalni identitet koji može da asimiluje puno ljudi prilično brzo. Tako da je jedan od osnovnih problema (u raspravi oko nezavisnosti Škotske) bilo iznošenje na videlo mnogih kratkoročnih praktičnih pitanja – šta će nezavisnost učiniti ekonomiji? kome će pripasti subvencije za naftu? – ali čini mi se da nedostaje nešto u pogledu pitanja koje se tiče želje da se bude deo velikog poduhvata nazvanog “Velika Britanija”.

FD: Diskutujete o popularnom (a uistinu i populističkom) nepoverenju u “elitne institucije,” posebno u SAD. Ali to nepoverenje je mestimično rašireno i u Evropskoj Uniji, zar ne?

Evropa je jaka na pogrešnim mestima. Jaka je u oblastima koje zapravo iritiraju ljude, kao što su regulacija i obeležavanje hrane, standardi konzumacije, itd. Ali nije jaka u oblastima koje se računaju, kao što je npr. Fiskalna politika. Rezultat toga je kriza u eurozoni. Tako da smatram da je veliki deo populističke kritike upućen EU legitiman. Imate tehnokratsku vladu koja nije uspešna. Njome upravlja elita koja, svaki put kada se održi referendum koji se protivi ekspanziji EU, kaže da ljudi nisu u pravu i da čine grešku. Kada bi ta elita postavila stvari na svoje mesto, postojala bi volja za boljom organizacijom odnosa moći.

JD: Veliki deo ove diskusije ostao je u domenu političke nauke. Ali šta sa političkom ekonomijom? Koju ulogu su značajne strukturalne promene u globalnoj ekonomiji tokom proteklih decenija odigrale u političkim promenama koje razmatrate u knjizi?

Fundamentalni izazov koji je postavljen tiče se problema rastuće nejednakosti, eroziji u nezaposlenosti srednje klase. To je delimično rezultat globalizacije, ali tehnološka promena je važnija. Vi posedujete inteligentne mašine koje zamenjuju sve više i više nivoe rada. U velikom broju korporacija, odeljenja za ljudske resurse se gase zbog razvoja veštačke inteligencije. Tako da srednji sloj menadžmenta, posao za bele okovratnike (white collar jobs) koga je bilo u izobilju, sada rapidno nestaje. To je, smatram, prvi izazov. Potom imate upravljački izazov: zbog visokog stepena ekonomske interakcije i međuzavisnosti, strukture upravljanja na nacionalnom nivou gube kontrolu. A ono što mogu da kontrolišu, smatra se nelegitimnim. A to je oblast za koju ne vidim rešenje.

Preveo s engleskog Vladimir Nocić
Izvor: Blog magazina Prospect

Oglasi

Odgovori

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: