Zašto je Francuskoj ekstremna desnica došla nadomak vlasti?


Pre nego što krenemo u analizu karaktera i uzroka uspeha ekstremne desnice u Francuskoj, važno je napomenuti da Francuska nije izolovan slučaj u tom smislu. Taj tip „desnice“ danas postoji u skoro svim evropskim zemljama, od Britanije do Rusije, od Skandinavije do Grčke ili Italije, uključujući i sam centralni deo Evrope, tj. Francusku, Švajcarsku, Belgiju, Austriju i Mađarsku. Ona doživljava globalni uspon pre svega od početka 1980-ih, ali bilo bi možda suviše pojednostavljeno reći, kako se često može pročitati u analizama komentatora i analitičara društvenih zbivanja, da se tu radi samo o nekakvoj nasilnoj i šovinističkoj reakciji dezorijentisanih masa, ili pak o goloj makijavelističkoj taktici vladajućih klasa. Neki autori ispravo primećuju da savremena ekstremna desnica ima istovremeno najmanje bar tri određujuće dimenzije: društveno-ekonomsku, idejno-epohalnu i ideološko-vrednosnu, jer se javlja na raskršću promena epohalne svesti i na razmeđi dva stoleća.

piše Ivica Mladenović

Ova politička familija uspela je da izađe iz političke marginalnosti na evropskom planu – i da dođe na čelo tri članice EU: Velika Britanija, Francuska i Danska, a u četri države ona uživa podršku veću od 25% – po prvi put tek 2014. godine. Dakle, reč je o pojavi koja nije viđena još od 1930-ih godina. Ipak, „najcrnje“ prognoze se nisu ostvarile. Nada ovih grupacija, ohrabrena pojedinim istraživanjima javnog mnjenja početkom godine, da će postati glavna izborna politička snaga u Evropi, počela je da jenjava ubrzo po objavljivanju rezultata s izbronih mesta u Holandiji i Austriji. Da ne navodimo sada pojedinačne primere, treba samo reći da ekstremno desne političke grupe, koje su tokom nekoliko decenija posle Drugog svetskog rata bile gotovo nepostojeće, danas predstavljaju negde glavne, a u nekim evropskim državama „samo“ relevantne političke faktore.

Može se reći da uspon ekstremne desnice u pojedinim evropskim državama na izborima za EP predstavlja ulazak u jednu potpuno novu etapu remodeliranja evropskog političkog pejzaža, pre svega u odnosu na period od prethodnih dve decenije. Ovo naročito važi za zemlje centra Evropske unije u kojima je rečena politička familija ostvarila veoma zapažene rezulate, a u nekima i pobedu. Iako je nemoguće dati precizan i sažet opis svih ovih evropskih političkih grupa u celini, jer je svaka od njih ukorenjena u osoben nacionalni kontekst, koji takođe treba razumeti i objasniti, itekako je moguće navesti specifičan skup ideja, koje bez sumnje uključuju i razna odstupanja, ali predstavljaju najmanji zajednički sadržalac koji nam pomaže da razumemo glavne tendencije fenomena ekstremne desnice.

Koje su to zajedničke ideje svih ekstremnih desnica u Evropi: 1. Plaše se za sudbinu, slabljenje, i propast svoje nacije/naroda/etniciteta; 2. Javno etiketiraju sve unutrašnje i spoljašnje pretnje ovom procesu: imigranti, nacionalne i verske manjine (muslimani), Romi, LGBT populacija itd. su osumnjičeni kao unutrašnji neprijatelj, dok je islam najopasnija spoljašnja pretnja; 3. Izražavaju netrpeljivost prema evropskim oligarhijama i institucijama; 4. Tvrde da samo one dolaze iz naroda, tj. iz „pravog“ i autentičnog naroda, i da samo one reprezentuju njegove interese; 5. Zahtevaju povratak na vrednosti evropske (hrišćanske i zapadne) civilizacije; 6. Separatističke regionalne stranke koje žele raspad/radikalno preuređenje svoje države-nacije (Liga svera u Italiji ili N-VA u Flandriji) su više evropski orijentisane, nego li stranke ovoga tipa koje deluju na nacionalnim nivoima, a koje su najčešće otvoreno evrofobične; 6. Insistiraju na izlazak iz zajedničke valute evro, jer je ona simbol gubljenja ekonomskog suvereniteta; 7. Dok je strankama Marin Le Pen (Marine Le Pen) u Francuskoj i Gerta Vildersa u Holandiji, prihvatljiv cionizam (zbog preovlađujućeg anti-islamskog sentimenta), mađarski Jobbik i grčka Zlatna zora su klasične neonacističke formacije antisemitskog karaktera. Navedeni opšti obrasci se naravno dopunjuju lokalnim sadržajima: npr. što se tiče stavova ZA ili PROTIV laicizma i neoliberalizma, ove grupacije su podeljene. Za našu analizu je posebno važno naglasiti da jedna od bitnijih razlika ekstremne u odnosu na umerenu desnicu jeste odlika krajnjih desničara da se „(…) oslanjaju na socijalnu demagogiju u naporima da privuku glasače, koji bi inače glasali za partije levice“.

Partije ekstremne desnice, dakle, uprkos važnim razlikama, dele jedan broj političkih osnova, tj. ideološki skelet i političku artikulaciju koji nam omogućavaju da ustvrdimo kako se radi o jednoj idoeloškoj struji i realnoj političkoj familiji, a ne o nekoj galeriji političkih monstruma koje je nemoguće svrstati ili klasifikovati prema zajedničkim kriterijima. Činjenica da ove različite varijante ekstremne desnice, koje se u zavisnosti od slučajeva nazivaju „populistima“, „ksenofobnima“, „nacionalistima“, „neofašistima“ itd., pojavljuju ovako simultano kao vodeće snage u političkim sistemima EU, navodi na zaključak da je važno razumeti i objasniti ovaj „reakcionarni“ talas koji želi da uništi socijalna i demokratska dostignuća radničkog pokreta u srcu Evrope.

Francuski Nacionalni front (FN) je klasična i jedna od vodećih partija evropske ekstremne desnice, koja već 42 godine (koliko postoji) deli sve navedene karakteristike političke familije o kojoj je reč. Rezultati Nacionalnog fronta su već jednom, 2002., izazvali traumatičan šok u francuskom društvu. Međutim, ako su oni bili iznenađujući pre dvanaest godina, jer ih nisu predvidela predizborna istraživanja javnog mnenja, ove 2014. se u stvari desilo ono što je već bilo manje-više najavljivano, uz neznatne razlike u odnosu na ankete: FN nije osvojio 23%, nego gotovo 25%, i nisu bili izjednačeni s konzervativnim UMP-om (stranka bivšeg predsednika Sarkozija) na čelu, nego su osvojili prvo mesto s četri procentna poena više od republikanske desnice. Takođe, dok je rezultat iz 2002. isprovocirao emotivnu, brzu i masovnu reakciju i mobilizaciju svih „republikanskih“ snaga protiv njih, u 2014-oj ne možemo da uočimo ništa više do običnog moralističkog zaprepašćenja javnosti. To je samo jedan od pokazatelja relativne normalizacije ekstremne desnice u francuskom društvu, uprkos njenoj permanentnoj dijabolizaciji u pojedinim medijima i od strane levice.

Pored brojnih opravdanih i neopravdanih relativizacija rezultata FN, niko ne može da spori da je ova partija između dva evropska izbora 2009. i 2014., napravila prodor od oko 3,6 miliona glasova (24,85% prema 6,34%): FN je u prethodnom sazivu imao 3 poslanika, dok ih u novom parlamentu imaju čak 24 (u međuvremenu ih je jedna poslanica napustila, ali ona u okviru EP deluje zajedno s ostalim evroskeptičnim grupacijama okupljenim u EFDD), a to je ujedno i jedina partija za koju je glasalo preko 10% od ukupnog broja upisanih birača s pravom glasa. Ovaj uspeh najzad daje Marin Le Pen i FN politički autoritet da destabilizuju već ustaljeni (esencijalno) dvopartijski sistem Pete Republike, koga su odavno proglasili nedemokratskim i neprijateljskim. Izborni uspeh im omogućava i da izađu iz nametnutog statusa protestne partije (parti protestataire), što u Francuskoj ima pežorativani karakter, te da uđu u sam centar političke igre, pokazujući nameru, sada već s izbornom potvrdom, da se predstave kao partija vlasti koja je sposobna da rukovodi zemljom (parti de gouvernement).
Ako pogledamo evropski i francuski krizni kontekst, nije čudno što su dosadašnje denuncijacije ekstremne desnice i koncept „Republikanski vs Nacionalni front“ otupele svoju oštricu i izgubile na relevantnosti, kao što nije neobično i to što je FN doživeo uspeh baš u maju 2014., i to na evropskim izborima.

rezultati2014-22d16

Naime, FN je u poslednje vreme najbolje pozicionirana partija i glavni simbol bezrezervne opozicije politikama koje su vođene od strane EU, a čiji su snažni zagovornici u Francuskoj glavne snage levice i desnice. Druge partije „osporavači“, pre svega na radikalnoj i ekstremnoj levici, nisu imale ni resursa ni medijsku pokrivenost, pa ni dovoljno vremena, da bi njihova poruka imala jači mobilizacijski potencijal. Osim toga, za razliku od FN koji je preko simplicističkih slogana, jednostavnih nacionalističkih rešenja i (uglavnom) negativne kampanje (NE Evropi, NE nezaposlenosti, NE imigraciji, NE nesigurnosti itd.) uspeo da katalizuje nezadovoljstvo građana, alternativna levica nije bila sposobna da na adekvatan način artikuliše svoj daleko kompleksniji i odgovorniji pristup ovim pitanjima.

Da sumiramo, FN je podršku za svoju politiku kapitalizovao zbog neuspeha glavnih političkih aktera na dva nivoa: prvi se tiče francuske političke i socijalne krize, dok je drugi generisan iz globalne socio-ekonomske krize.

EU ne samo da nije uspela da bude nosilac volje i kapaciteta u cilju zaštite građana od krize, nego naprotiv, pojavljuje se kao neko ko produbljuje samu krizu, pa čak i kao njen uzrok na brojnim poljima. Kapaciteti ove nadnacionalne tvorevine su bili maksimalno mobilizovani kada je trebalo spašavati banke, ali zato, s druge strane, evropske institucije deluju indiferentno na porast nezaposlenosti, namećući nacionalnim državama ukidanje socijalnih i demokratskih dostignuća i insistirajući na „stezanju kaiša“.

U Evropskom parlamentu vidimo vodeće socijaldemokratske i konzervativne partije koje zajedničkim snagama, i uz veliku većinu koju imaju, sprovode ultraliberalne politike i jačaju nedemokratske institucije Unije, istovremeno pokazujući potpunu nemoć u zauzdavanju snaga finansijskog kapitala i njegove ucenjivačke moći.

Ironija je da se politički program FN delom oslanja i na najprobojnije argumente branilaca radnih prava, socijalnih dostignuća i narodne suverenosti: odbacivanje politika ekonomske strogosti koje nameće Trojka (MMF, Evropska komisija i Evropska centralna banka), izlazak iz evra i protekcionizam – u potpunoj opoziciji sa liberalnom ekonomskom i finansijskom mondijalizacijom – elem, argumente koje zastupaju neki od najeminentnijih svetskih ekonomista leve porovenijencije (Džozef Stiglic, Emanuel Tod, Pol Krugman, Žak Sapir itd). FN takođe insistira na intervenciji države u zaustavljanju imigracije (mere protiv „nekontrolisane imigracije“ tokom 1980-ih godina je predlagao čak i lider komunista Žorž Marše, smatrajući da se treba supotstaviti kapitalističkom „kosmopolitizmu“ koji uvozi jeftinu radnu snagu radi srozavanja postojećih plata i uslova rada), odbrani slobode izražavanja na internetu i vraćanju značaja referendumima kao imanentno narodne incijative u ustavu itd. Dakle, čitava jedna lepeza mera koje su u koliziji s aktuelnim liberalističkim evropeizmom, i iza koje bi (osim pitanja imigracije) mogla da stane i savremena radikalna levica, ali istovremeno dopunjena (samo naizgled) kontradiktornom obećanjem o rešavanju problema prevelikog broja „društvenih parazita“ koji iskorišćavaju francusku socijalnu državu (naravno, asocijacija na imigrante, pogotovo iz severne Afrike, za koje se veruje da su najbrojniji primaoci socijalne pomoći, je jasna). U tom ključu, FN se vrlo odlučno obraća klasama koje su najpogođenije aktuelnim politikama: socijalnim gubitnicima, ekonomski i obrazovno depriviranim kategorijama, ali etnički i geografski ograničenim pre svega na bele radnike, nezaposlene i omladinu koja živi u ruralnim, industrijskim i periurbanim sredinama.

S obzirom da je nakon klasične desnice, koja je, s jedne strane, poslednjih godina obilato preuzimala i koristila teme FN (na taj način ih čineći delom mainstreama), a s druge strane potpuno diskreditovana korupcionaškim aferama i rezultatima na ekonomskom planu, došla levica predvođena PS-om – takođe opterećenim sudskim postupcima protiv bivših/najviših funkcionera – koji pritom bez stida sprovodi politiku desnice, dok je istovremeno radikalna levica slaba i nesposobna da obezbedi uverljivost i kredibilnost svojoj politici: dakle, u takvim uslovima, pokret osporavanja i odbacivanja aktuelnog političkog smera se u današnjoj Francuskoj vezuje za jačanje snaga ekstremne desnice. Da se radi u najvećem o jednom takvom pokretu, govore upravo rezultati istraživanja koji jasno pokazuju da je čak 98% glasača FN na prvom mestu glasalo PROTIV predsednikovanja Fransoa Olanda i Vlade Manuela Valsa, pa tek onda ZA program ove partije. Oni su takođe većinski (58%) preokupirani nacionalnim pitanjima, pre nego evropskim, a prema redosledu važnosti, ovako klasifikuju političke probleme: imigracija, pitanja smanjenja kupovne moći, nezaposlenost, kao i ekonomska kriza u zoni evra i nezaposlenost koju ona direktno produkuje.

U najkraćem, suočeni sa stvarnim pretnjama, građani se vezuju za snage koje nude jednostavna rešenja i etiketiraju identitetske grupe kao stvarnu pretnju njihovom standardu. To su danas u Francuskoj imigranti, Romi, izbeglice, „teroristi“ itd. Ipak, treba naglasiti da ovu konfuziju nije društveno legitimisao FN, nego upravo mainstream partije, uključujući i socijaliste, koji kontinuirano demonstriraju svoju političku moć uglavnom na najdepriviranijim kategorijama. FN je, u tom smislu, samo iskoristio medijsku hajku i dezinformacije, kao i ignoranciju ovih pitanja od strane progresivnih snaga, da ubere ovo „otrovano voće“. Vanredni kontekst (6 godina krize, nesposobnost PS i UMP) i činjenica da evropski izbori tradicionalno donose iznenađenja u Francuskoj, teraju nas da ovaj skor ekstremne desnice ipak tumčimo obazrivo. Drugim rečima, aktuelni proboj FN je potpuno logičan u aktuelnim okolnostima, međutim, još uvek je previše rano da bismo donosili zaključke da li ova partija može otići još dalje.

UMESTO ZAKLJUČKA

Kriza legitimiteta koncepta EU je, danas, dakle, među najeklatantnijima u Francuskoj. To nam pokazuju i pojedina sociološka i politikološka istraživanja, a ne samo rezultati izbora za EP.

Dok se Evropljani, generalno, skoro u 60% slučajeva, izjašnjavaju pozitivno na pitanje da li se osećaju građanima/kama Evropske unije, Francuska je po ovom indikatoru negde na sredini. S druge strane, dok većina građana/ki EU (skoro isto kao i u prethodnom slučaju: 55%), otvoreno priznaju da ne poznaju svoja prava kao građani/ke date nadnacionalne zajednice, Francuska se po ovom pitanju nalazi na dvadesetosmom, tj. poslednjem mestu. Ovde se postavlja pitanje da li se jednostavno radi o percepciji koja ilustruje iracionalnu nacionalnu naklonjenost prema samoobmani? Ili je pak u pitanju realnost koja u ovoj velikoj i važnoj zemlji EU može da se shvati pre svega kao „politička“ realnost? Druga pretpostavka se, svakako, nameće kao smislenija, pre svega ukoliko znamo odgovor na pitanje kada Francuze suočimo s tvrdnjom: „članovi Evropskog parlamenta su izabrani direktno od strane građana svake zemlje članice“. Naime, tek jedva 41% francuskih građana odgovaraju pozitivno, dakle tačno, na datu tvrdnju.

Dok u polovini zemalja Unije tačni odgovori prelaze 60% po pitanju poznavanja navedne osnove političke konstrukcije EU, Francuzi su najlošije klasicirani od svih Evropljana. Na ovom mestu se nameće pitanje koliko tek onda Francuza poznaje modalitete izbornog sistema, ulogu parlamentaraca i svrhu njihovog glasa, tj. drugim rečima, indirektno se nudi odgovor na pitanje zašto evropski projekat u Francuskoj sve više gubi na legitimnosti i izaziva sve veću sumnju i osporavanja.

Izbori za EP u Francuskoj i nepoverenje koje su građani pokazali prema evropskom projektu, neizbežno navode na razmišljanje da je nužna reformulacija ključnih fondamenata na kojima se temelji čitava tzv. „evropska konstrukcija“. Ako je prve odlučujuće korake ka „jedinstvenoj evropskoj porodici“ imalo smisla pravdati opštim mirovnim aspiracijama i težnjama ka prosperitetu nakon traumatizama svetskih ratova i najvećih razaranja do tada viđenih u ljudskoj istoriji, ovi argumenti su danas izgubili ne samo na umesnosti, nego i nekadašnji sjaj i privlačnost. Jedan od razloga toga je što tektonske promene koje je doživeo evropski kontinent nakon ulaska u drugu fazu ekonomske globalizacije, pada Berlinskog zida i jačanja zemalja u razvoju, nisu bile praćene širokom javnom raspravom i pokušajem da se narodima Evrope dâ racionalno objašnjenje stvarne cene zajedničkih politika, njihova potencijalna korist, kao i istorijski značaj evropskog projekta.

Odbacivanje evropskog ustava od strane većine Francuza 2005. godine bilo je samo prvi manifestni signal o permanentnoj tendenciji smanjenja podrške javnog mnenja Evropskoj uniji (EU), umesto povećanja poverenja u istu. Štaviše, procesi degeneracije demokratije, jačanja „apolitičke“ tehnokratske diktature (James Petras), erodiranja koncepta građanske suverenosti, kao i duboka socio-ekonomska kriza – kojoj se ne vidi kraja – izazvana pucanjem američkog špekulativnog mehura 2007., dodatno su prouzrokovali nezainteresovanost, ali i rezerve u evropski politički projekat i u jedinstven evropski identitet. Evropa kapitala, bankara i tehnokrata, putem politika „strukturnog prilagođavanja“ svih društvenih sfera logici tržišta i profita, sve više postaje simbol neuravnoteženosti, nemoći i ukidanja već osvojenih socijalnih dostignuća tokom XX veka, nego što bi bila ime, kako su neki istaknuti sociolozi priželjkivali, za „socijalnu tvrđavu“ (Pierre Bourdieu).

Oglasi

Odgovori

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: