Balkanska radnička konferencija u Sloveniji. Omaž Pavlušku Imširoviću


Hvala na pozivu za ovaj sastanak. Ja sam aktivista Nezavisne radničke partije (POI) u Francuskoj i član francuske sekcije IV Internacionale koja čini jednu od struja u okviru POI. Nisam ovde došao da bih obznanio nekakvu ilirsku republiku (smeh u konferencijskoj Sali koja se nalazi na dva koraka od Trga francuske revolucije i spomenika Napoleonu Bonaparti), nego, sa skromnošću, da čujem o čemu pričate. Želeo bih da posvetim ovo izlaganje drugu Pavlušku Imširoviću, koji nas je napustio 16. avgusta. Pavluško je počeo svoj politički angažman sa 20 godina u okviru antibirokratskog pokreta studenata u Beogradu (u junu 1968) i bio je jedan od rukovodilaca IV Internacionale. S obzirom da sam imao priliku da radim s njim poslednjih nekoliko godina, želeo bih da kažem nekoliko reči.

Intervencija Dominiqua Ferréa
Ljubljana, 13-14 septembar 2014.

Najpre, Pavluško je bio istinski internacionalista. On je bio duboko ubeđen da je kapitalistički sistem bankrotirao i da se radi o sistemu koji, budući da se oslanja na svetsko tržište, može biti pobeđen samo ukoliko se borba vodi na intrenacionalnom planu. Zbog sopstvenog iskustva, Pavluško je znao da ‘’socijalizam u jednoj zasebnoj zemlji’’ nije bio ništa drugo do negacije borbe za socijalizam, bilo da se radilo o SSSR-u, Jugoslaviji ili u nebitno kojoj svetskoj državi.

Tokom naših poslednjih diskusija ovog leta, razgovarali smo o važnosti onoga što se događa u Palestini, gde – kako je to napisao britanski novinar Robert Fisk u Indipendentu – ‘’uprkos nedeljama strašnih razaranja, Izrael nije pobedio, Palestinci su još u Gazi’’. Svakako možemo da širom sveta iskoristimo lekcije koje nam je kroz svoj herojski otpor dao palestinski narod ovoga leta.

Palestinski narod je bio diviziran, rascepkan i izbačen 1947-1948 planom podele Palestine koji je bilo nametnut od strane imperijalizma i podržan od strane sovjetske birokratije u okviru rezolucija UN. Godine 1993. ova podela je pogoršana dogovorima iz Osla, koji su sutradan po raspadu SSSR-a nametali nova cepanja i stvorili ovaj ogroman zatvor pod otvorenim nebom koji se zove Gaza.

Ovog leta, uprkos izraelskoj agresiji (podržanoj od Obame, Kamerona, Olanda itd.), uprkos geografskim podelama, uprkos politikama svojih rukovodilaca koji su prihvatili Oslo itd., palestinski narod, od Gaze, preko Cisjourdaine, teritorija iz 1948. (izraelska država), izbegličkih kampova, ostvario je svoje jedinstvo, jedinstvo svih partija kako bi se pobedio neprijatelj.

Dozvoliću sebi da podvučem sledeću stvar. Nisu samo dogovori iz Osla ti koji se obavezno dovode u pitanje putem otpora palestinskog naroda, nego i svi dogovori imperijalista protiv radnika i naroda koji su nametnuti nakon propasti SSSR-a (koji je prethodio propasti Jugoslavije) : Dejtonski dogovor (1995) protiv koga je ustao narod Tuzle u februaru 2014, kako nam je jutros rekla drugarica Emina Busuladzic ; dogovori iz Kempton-Parka (1994) koji su doživeli prvi udarac tokom južno-afričke vlade koja je odgovorna za smrt 34 crnih rudara koji su krenuli s štrajkom na Marikana 16. 08. 2014; a ne treba zaboraviti i ugovor iz Mastrihta na kome je utemeljena EU i koji je odbacivan od stranme naroda koji živi od Atine do Madruda.

Drugo, želim da kažem da je Pavluško bio duboko ubeđen da je glavni neprijatelj radnika i naroda, imperijalizam.

Pavluško se, i platio je to godinama provedenim u zatvoru, borio protiv jugoslovenske birokratije. Alio nije se on borio ni za kakvu apstraktnu ‘’demokratiju’’, protiv nekakvog apstraktnog ‘’totalitarnog režima’’. Glavna optužba koju je on upućivao ovoj birokratiji je bila uperena na njeno pokoravanje imperijalizmu, MMF-u, njenoj ‘’restauurističkoj’’ prirodi koja je vodila kapitulaciji pred imperijalizmom. To je ono što se dogodilo u Jugoslaviji 1990 i u SSSR-u 1991.

Svi znaju da je Pavluško Imširović govorio protiv dogovora u Dejtonu i kantonizacije Bosne. I on nije propuštao priliku da podseća tokom celog svog života na to da se u Dejtonu pokazalo Miloševićevo – kao i Tuđmanovo i Izetbegovićevo – pravo lice američkih agenata. Ali, kada je tokom 1999. NATO bembardovao Kosovo i Beograd, Pavluško je bio u prvom redu onih koji su osudili imperijalističku agresiju, jer je znao da je imperijalizam u svojoj varvarskoj košulji spreman da se oslobodi onih koji su ga služili juče.

I upravo taj imperijalizam, njegove institucije, Pavluško nije propuštao priliku da jasno označi : NATO, UN, MMF, Svetska banka, EU i tzv. ‘’međunarodni tribunali’’ u Hagu i drugde koji pretenduju da daju moralnu i demokratsku lekciju čitavom svetu.

Treće, želeo bih da kažem da je Pavluško bio, posebno po pitanju nacionalnog pitanja, istinski lenjinista.

Pavluško je bio za obnavljanje jugoslovenske federacije, ali ne zbog nostalgije. I ne zbog toga što je on jednostavno bio jugosloven, sin oca Srbina i majke Bošnjakinje, i ne zato što su se njegovi roditelji borili na strani 500 000 partizana svih nacionalnosti, za Jugoslaviju i socijalizam.

On je bio za obnavljanje jugoslovenske fedeacije, za balkansko-dunavsku federaciju, za slobodno udruživanje naroda Evrope i sveta, oslobođemo opresije i eksploatacije, jer je razumeo da je to bila jedina moguća budućnost za čovečanstvo i njegov kasniji razvoj.

Ali on je znao da je uslov za slobodno ujedinjenje, pravo na samoopredeljenje do otcepljenja. Pavluško je ‘’fanatično’’ zastupao ideje Tucovića. On je obožavao ovog velikog srpskog revolucionara i socijaldemokratu, kome se 2014. navršava tačno stogodišnjica od smrti. On je s njim delio i ono što je Tucović pisao o albanskom pitanju.

Pavluško je poznavao Adema Demaćija iz zatvora. I iako su se redovno svađali zbog različitih i suprotstavljenih političkih pozicija (Pavluško je bio trockist, Demaći maoist, što mu je služilo kao ‘’način da izrazi albanski nacionalizam’’, reći će kasnije Pavluško), ostala je među njima dvojicom u kasnijim godinama jedna forma međusobnog uvažavanja.

Pavluško je smatrao da je učinjena velika greška kada je 1948. odbačena ideja da se Albancima na Kosovu da pravo da naprave sopstvenu republiku kao i ostalim jugoslovenskim republikama.

Ali kada je tokom 2004. konstituisano tzv. ‘’Nezavisno Kosovo’’, koje u stvarnosti nije služilo ničemu osim da pravda prisustvo baze Bondsteel, najveće američke vojne baze na svetu, Pavluško je pisao i distribuirao tekst naslovljen : ‘’Nezavisno Kosovo ili američki protekstorat na Balkanu’’. On je tu lepo objasnio da je današnje Kosovo negacija svih legitimnih nacionalnih aspiracija Albanaca sa Kosova i svih nacionalnosti.

Najzad, da završim, Pavluško je bio, kao aktivista IV Intrenacionale, svestan da se ‘’kriza čovečanstva – kako kažemo – svodi na krizu revolucionarnog vođstva proleterijata’’. Naravno, užasna kriza radničkog pokreta koju danas poznajemo ne datira od juče : evo 100 godina kako se rukovodstvo Socijalističke internacionale kompromituje u imperijalističkim ratovima. Kada je reč o staljinizmu, produkujući raspad iz 1991. on je samo pogoršavao ovu krizu.

Ova kriza danas uzima forme koje su brutalnije nego ikad.

Ko je jedan od davitelja grčkog naroda evo već četri godine ? Papandereu, predsednik Internacionale koja se naziva socijalističkom.
Ko učestvuje u vladi koja puca na crne rudare u štrajku u Marikani? Partija koja sebe naziva komunističkom u Južnoafričkoj republici.
I, kao što nam je Emina objasnila, u svakoj državi, vidimo sindikate koji ne brane interese radnika, ne brane radna mesta, fabrike, plate. U mojoj zemlji imamo vladu koja se naziva socijalističkom i koja je prisilila sindikate da prtpišu ‘’pakt’’ i ‘’dogovore’’ protiv radnika, u ime interesa kapitalista i EU.

Pavluško nije bio nikakav ‘’mislilac’’ izvan borbe u radničkom pokretu. On je učestvovao, 1991, u stvaranju sindiakta Nezavisnost u Srbiji, koji je omogućio radničkoj klasi da se kao klasa odredi protiv rata. Bio je član Izvršnog veća. Ali, kada je, u godinama koje su sledile nakon rata, postavljeno pitanje da se slede privatizacije, Pavluško se tome usporotivio i raskinuo je s onima koji su želeli da podržavaju takvu politiku jer to nije bila politika na kojoj su radnici stvorili Nezavisnost.

Pavluško je iskreno podržavao program IV Internacionale. I kako bi se borio protiv gluposti i raznih kleveta protiv trockizma, on je preveo na srpsko-hrvatski, pre nekoliko godina, rad našeg druga Žan-Žak Marija : ‘’Trockizam i trockisti’’.

Ali, ubeđen da će rekonstrukcija radničkog pokreta na novima osnovama biti jedan težak i dugotrajan proces, koji traži radničku demokratiju, najveću moguću i otvorenu diskusiju između aktivista različitog političkog porekla, Pavluško je bio deo Internacionalne antante radnika i naroda, formirane u januaru 1991. u Barseloni, na konferenciji koja se održala pod sloganom : ‘’protiv rata i eksploatacije’’, i inspirisao se je metodama Internacionalne asocijacije radnika, koja će svoj 150. rođendan obeležiti u septembru.

Protiv rata i eksploatacije. Verujem da ćete se složiti sa mnom da ova sada već toliko upotrebljivana parola ostaje posebno aktulena danas, u svetu, kao i na Balkanu.

Oglasi

Odgovori

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: