Srbija : kad se pozorište ukrsti sa socijalnom borbom


U prošlosti, u socijalističkoj Jugoslaviji, 1. Maj je bio veliki praznik radnika koji su slavili njihov trenutak života. Danas kao i drugi praznični dani, to je pre svega prilika za roštilj sa pivom u porodici ili između priljatelja. U četvrtoj godini svog festivala « Da nam živi, živi rad », udruženje Ravnpravnost zove u pomoć « protiv ozbiljne situacije u kojoj se nalazi današnji radnik u Srbiji i u okruženju». Pozorišna družina Kroz Prozor Fabrika je u PENPHARM, fabrici u Zrenjaninu koju su radnici sagradili sopstvenim rukama, predstavila svoj umetnički projekat… Evo prikaza te predstave.

piše Kassia Aleksic

Na programu je bio komad Nemam da platim, neću da platim, adaptacija komedije Darija Foa, o spontanoj pobuni radničke klase koja odlučuje da se samoorganizuje. Mesto je upriličeno : nedovršena zgrada fabrike penicilina PENPHARM, koju su sagradili 46 radnika i radnica iz bivše farmaceutske fabrike Jugoremedija. Što se tiče istorijskog podsećanja, kad je Jugoremedija bila privatizovana 2001, radnici i radnice su dobili najveci deo akcija (58%) te nekadašnje društvene svojine. U međuvremenu, vlada prodaje svoje akcije Jovici Stefanovicu, tycoon-u optuženom za nedozvoljenu trgovinu cigaretama… koji se predstavlja kao « vlasnik » Jugoremedije 2003, i registruje prevarom 62% akcija.

Tada pocinje duga borba protiv te ilegalne privatizacije. Zahvaljujući solidarnosti nekoliko fabrika u Zrenjaninu, i podršci intelektualaca i političkih aktivista, radnici Jugoremedije su se organizovali i postigli jednu pobedu: 2007, Vrhovni Sud Srbije je poništio privatizaciju Jugoremedije, i radnici su preuzeli kontrolu fabrike. Tokom tri godine, oni su investirali više od 10 milliona evra u Jugoremediju, sa ciljem da usaglase proizvonju sa normama Evropske Zajednice. Taj opit samoupravljanja je oživeo sećanje na socijalisticko razdoblje Jugoslavije… ali vlada se sa velikim nasiljem usprotivila, sve dok nije primorala fabriku da propadne, 2012.

Strepeći da će sve izgubiti jos 2010. godine, radnici i radnice Jugoremedije su investirali 36% svojih akcija da bi sagradili fabriku penicilina PENPHARM. «Sagraditi njihovu ličnu fabriku je predstavljalo način da osiguraju svoja mesta zaposlenja postavši svoji sopstveni poslodavci», objašanjava Katrina Jurkat, istoričarka na doktoratu. Međutim zgrada je ostala do danas nedovršena, pre svega zbog lažnih optužbi protiv četiri radnika akcionara (Zdravko Deurić, Milana Zlokas i dve druge ličnosti iz Jugoremedije). U toj situaciji, država kriminališe svoje žrtve, tvrdi Ivan Zlatić, član kolektiva «Učitelj neznalica i njegovi komiteti», koji nudi legalnu pomoć radnicima organizovanim protiv korumpiranih privatizacija. Optuženi imaju takođe potporu udruženja Ravnopravnost, rođene iz soliadrnosti radnika Zrenjanina… koje i organizuje ovaj 1. Maj.

Kao sto šmo rekli, festival «Da nam zivi, zivi rad» je u svojoj četvrtoj godini sa proslavom 1. Maja. Zvono na uzbunu «protiv veoma teske situacije radnika, u Srbiji i u pokrajini». Na sastanak su dosle novi i stari narastaj, vise ili manje prikljuceni, ali koji se mobilizuju vise od deset poslednjih godina da bi oživeli socijalističko nasleđe, i stavili u pokret narodno obrazovanje. Radnici i rednice, aktivisti, građani i građanke, došli su iz desetine fabrika gradova Srbije, kao i iz Hrvatske (BRID, Novi sindikat) i iz Bosne-Hercegovine (stranka «Lijevi»). Prema Nedimu Klipi, clanu te poslednje mlade stranke: «Procesi koji se vode u državama bišve Jugoslavije su u suštini isti, i mi moramo da radimo zajedno da bismo postigli naše ciljeve». Pre ove pozorišne predstave «izvan zidova» za 1. Maj, komad Ne mogu da platim, neću da platim, je igran na plenumu Tuzle, u solidarnosti sa «Bosanskim Prolećem».

Za ovu priliku, prvi sprat fabrike PENPHARM je preobražen u pozorišnu dvoranu. Na betonskim zidovima su fotografije nekadasnjih društvenih stanova, jedne fabrike gde se radilo sa poletom, jedna statua radnika svezanih ruku. Ta radnička klasa, nekada avangarda jugoslovenskog projekta, vise ne postoji. «Oni nisu više vrednovani, kao da nisu više potrebni», tvrdi Jean-Baptiste Demarigny, režiser i, sa sa scenografkinjom Sanjom Maljković, osnivač grupe «Kroz Prozor Fabrika». Na zvučnoj pratnji, pesme « Kralja Čačka », nazvanog srpski Tom Waits, koje mešaju društveni komentar i očaj. U sali, gledaoci se odaju smehu.

« Mi smo želeli da adaptiramo komad srpskom kontekstu», kaze Jean-Baptiste Demarigny. «Pitali smo se koja bi mogla da bude najveća tendencija srpskog naroda. » Tako je licnost Giovannija, predstavnika italijanske narodne levice 1970-ih godina, postao Đorđe. Apatični čovek koji, posto je učestvovao u prvim štrajkovima radnika, u manifestacijama protiv Miloševića, sada ima jedinu svrhu da ishrani svoju porodicu. «Taj tip ličnosti se vidi svuda oko nas. Oni su svi napustili borbu», svedoči Sanja Maljković. Komad postavlja sledeće pitanje, objašnjava režiser: može li se još uvek verovati, posle suvise okrutnih razočaranja? I apatija, ne dolazi li posle gubitka sposobnosti za borbu ?

Postoji dakle «problem istorijskog revizionizma koji briše kolektivno sećanje na socijaliaz i društvena postignuća», zbog nove vladavine neoliberalizmae (i nacionalizma, prema potrebi) koji dominira u sredstvima komunikacije i u sistemu obrazovanja, prema analizi Marije Jakovljević, studentkinje sociologije. «Ljudi znaju veoma malo o društvenim borbama, i kad je to slučaj, misle da je reč o lenjim komunistima. » Prema tome, termini kao « sociajalizam» se pripisuju «socialističkoj partiji» Miloševića ili danas stranci Dačića, «koji su sve samo ne sa levice». To ide sve dotle da je čoveku tesko da se nazove « socialista», precizira sociološkinja. «Naravno nekoliko grupa na levici pokušavaju da prevaziđu taj problem, ali mi nismo ujedinjeni ni vidljivi».

Na kraju, zašto bi izbor adaptacjije teksta (komunistickog) Daria Foa, imao preovladavajucu tendenciju? Uprkos volji de se «predstavi jedna društvena prica», kao što tvrdi scenografkinja, pozorište, ne predstavlja li ono takođe, prostor alternative? «Naše pozorište nije sredstvo propagande. Poštujmo ga kao umetnost, razvijmo ga kao umetnost i tek tada ćemo moći da otkrijemo njegove mogućnosti.», podvlači Jean-Baptiste Demarigny. «Uz to, pozorište za pozorište, to je smrt. To se svodi na proizvodnju predmeta za kulturnu konzumaciju. Ja mislim da je uzaludno praviti pozoriste koje ne bi bilo priključeno na pokret jedne grupe, političke ili društvene, nosioca njegovih želja. »

Ovo pozorište hvata želje počev od njihovih slabih tačaka. «Sutra se ne peva, i činilo bi mi se nepristojno da se pretvaramo da tvrdimo suprotno. Ovde nema nade u borbi. To je suštinska razlika između ovdašnjih aktivista i onih u Zapadnoj Europi».Prema tome, taj pesimizam «nagoveštava poraz»: jer «treba se koristiti pesimističkim iskustvom koje imamo, da ne bismo rizikovali da sve izgubimo: predmet borbe i ukus za borbu», sugriše režiser. Posle godina mobilizacije, situacija u fabrici PENPHARM ostaje do dana današnjeg blokirana: radi li se o tome da se predvidi njen poraz?

Među ženama koje nam poslužuju ručak, je Vesna Stojanov, čiji je muž Radislav Stojanov umro u 40-oj godini od srčanog udara, tokom jednog štrajka u Beogradu. To je bio četvrti tragični slučaj, posle tri samoubistva, tokom te borbe bez kraja. Jedemo, pijemo, i odlazimo iz fabrike koja se nalazi u buri.

Prevod s frncuskog.

Izvor. Le courrier des Balkans

 

 

 

 

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: