Povodom 8. maja: Službeni antifašizam kao moralistička laž


Osmog, tj devetog Maja 1945 kada je potpisivana kapitulacija nacističke Namačke, na Severu Afrike, u alžirskom Setifu desio se pokolj ustanika od strane kolonijalističke vlasti. Ovaj, naizgled istorijski banalan primer, može poentirano da pokaže pravi karakter tadašnjih sila pobednika. Ustvari, on za početak, demonstrira pravu prirodu licemreja bivših kolonijalističkih sila koje pobedu protiv fašizma žele da prikažu kao samu srž svog moralnog identiteta, zasnovanog na borbi protiv zla koje transcedentira sve ostalo; a posebno, njihovo mesto u dotadašnjem toku istorije. Što god je veća strast i buka oko antifašizma koji je postavljen u sam temelj ujedinjenje Evrope to je manje razloga za obračunavanje sa nekom drugačijom prošlošću. Stvaranje Evroske Unije, zajedničkog kulturnog prostora i pacifikacija nekadašnjih neprijatelja treba da posluži kao dokaz radikalno drugačije prirode Evrope i njenih naroda, tradiconalno zavađenih, a njeno ujedinjenje po sebi je konačan „schlussstrich“ kako bi rekli nemački istoričari nacizma, tj podvlačenje linije i daljnje ne osvrtanje na istoriju.

piše Ivan Ergić

8Osmi Maj je svake godine povod za izražavanje antifašističkog fundamentalizma koji je postao pomodan i banalan. Danas, sve zemlje Evrope protokolarno neguju antifašističko nasleđe, i novim generacijama koje nemaju ispravan i autentičan uvid u istoriju ostavlja se utisak da je samo tadašnja Nemačka bila fašistička, odnosno nacistička. Postoje zemlje koje se svim političkim i medijskim silama trude da umanje značaj fašizma koji je bujao za vreme Drugog svetskog rata u njihovom dvorištu. Uzgred, većina tih zemalja posle Drugog Sv. Rata su ostale kolonijalisti koje su imale svoje teritorije, dok Maršalov plan nije trebao samo da ojača antikomunizam već je imao i efekat da su zemlje primaoci upravo ekonomskim jačanjem mogle mirno da nastave svoju kolonijalisitčku misiju. Tek je kasnije, vremenom došlo do oslobođenja i dekolonijalizacije, i to pre svega zbog autohtonog pokreta otpora, i sve manje isplativosti održavanja svojih misija, a nikako zbog dobre volje sila metropole.

Ali da ostanemo samo na fašizmu: države poput Španije, Francuske, Italije, Portugala, Austrije, zemlje Skandinavije, nisu se ni približno obračunale sa svojim fašizmom koji se za vreme Drugog Svetskog Rata, ali i pre i posle njega, rodio u obimu koji nije bio zanemarljiv. Fransoa Miteran, koji je ostao upamćen kao zagriženi socijalista, a ne kao ministar za kolonijalne poslove i jedan od sukreatora notorne „Francuske Doktrine“, čak i kad bi nosio cveće na Petenov grob, to nikad nije bio dovoljno velik motiv za detabuizaciju francuske prošlosti. Mitaran, zajedno sa De Golom je odlikovao bivše višijevske policajce koji su odgovorni za deportaciju Jevreja: Pol Tuvijea, Rene Buskea ili Moris Papona. Dakle nije samo posleratna Nemačka zadržavala bivše nacitičke funkcionere na državnim položajima, u politici, ekonomiji, ili pak sistematski zataškavala biografije određenih ljudi. Posleratna, kolonojalistička Francuska, i toliko zbog svog antiatlantizma glorifikovani De Gol, su imali sličnu političku praksu onoj u Zapadnoj Nemačkoj.

  13 Na jednom drugom nivou, postoji kontinuitet nacionalizma i opsesivnog antikomunizma koji nije bio konzerviran samo u partijama desnog centra već i u partijama levog centra evropske socijaldemokratije. S druge strane, da nije postojao angažman jevrejskih organizacija i ljudi kao što su familija Klarsfeld, Simon Vizental ili Efraim Zurof nikada ne bi saznali ništa o mnogim prikrivenim, bivšim fašistima, a to znači i o ne tako besprekornom antifašizmu koji se u evropskim zemljama nekad predstavlja gotovo kao primordijalan. Nikada nije postojao iskren napor kako gubitničkih sila ali isto tako i pobedničkih da se suoče sa fašizmom. Danas Salazar i Franko u dobrom delu naroda važe i dalje za pozitivne i po mnogima najveće istorijske ličnosti, dok se kolaboracionisti rehabilituju diljem starog kontinenta, istočnoevropskih i baltičkih zemalja. Zbog toga deklarativni antifašizam izgleda sve usiljeniji i birokratskiji, i postaje sve teže sakriti hronični konzervativizam i nacionalizam starog kontinenta, koji uvek preti da u određenim uslovima preraste u neku vrstu novog fašizma.

U čemu je ustvari poenta? Naime, ona je u tome da su Zapad i Evropa svoj moralno-istorijski identitet uspeli jednim potezom da svedu na antifašizam, koji je navodno ugrađen u sam temelj moderne Evrope, a koja se s druge strane predstavlja kao jedno apsolutizovano civilizacijsko dostignuće. Međutim, da nije bilo Musolinija, Hirohita, Hitlera i nacizma, kolonijalizam, imperijalizam, robovlasništvo, pljačkaški pohodi, rasizam, ksenofobija bi ostali glavni deo istorijskog inventara tzv demokratskog, antifašisitčkog sveta, i ono što ostaje kao njegovo elementarno nasleđe. Da, može se reći da su takođe nauka, tehnologija, filozofija, politički sistemi deo nasleđa, ali ono je bilo moguće samo na temelju prvobitne eksploatacije i akumulacije. Zbog toga nam filozofija istorije i genealogija kulture daleko više govore od puke faktografije. Kauzalitet i dijalektika su inače filozofski izum zapadne misli, ali se na neki čudan način ne primenjuju kad se povezuju eksploatacija Trećeg sveta, kolonijalizam i progres. Dakle, upravo zbog toga postavljeni antifašistički narativ dominira svešću i javnim prostorom bivših kolonijalista i eksploatatora, i on se predominantno prenosi novim generacijama i usađuje u njihovu istorijsku svest.

6Za Evropski Dan sećanja na žrtve svih totalitarnih režima je odbaran 23. Avgust, dan kada je 1939 potpisan Nemačko-Sovjetski sporazum, poznat kao Molotov-Ribentrop pakt. Evropski parlametarci koji su izglasali ovu rezoluciju ogromnom većinom, su hteli da potvrde istovrsnost nacizma i komunizma, da bi na elegantan način izbegli priznanje da je Sovjetski Savez do tada neviđenom istorijskom žrtvom ustvari oslobodio Evropu od nacizma. Druga stvar koja se ovim političkim činom postiže je istorijska revizija, ali i brisanje istine da su tzv demokratske zemlje počinile ili dalje čine ogroman broj zločina, od kojih su mnogi podmukliji i brutalniji nego oni počinjeni od strane totalitarnih režima. Za narode Južne Amerike, Istočnog Timora, Vijetnama, Iraka, Afganistana zločini počinjeni od strane tzv slobodnog sveta, gotovo da prevazilaze zločine totalitarnih režima.

Pored toga, Minhenski sporazum iz 38, koji se nije dobio toliku istorijsku popularnost kao Molotov-Ribentrop pakt je nešto što ukazuje na pravu prirodu deklarativnog antifašizma. To je bila kapitulacija evropskih sila pred fašizmom i njihova ravnodušnost koju istovremeno demonstriraju povodom Španskog građanskog rata, koji je u punom jeku. U suštini, Drugi sv. Rat koji se predstavlja isključivo kao borba protiv fašizma je ustvari borba nekoliko imperija za životni prostor i sfere interesa. Svetski prostor i svetski narodi su bili ugroženi od strane Hitlera isto onoliko koliko su bili ugroženi do strane bilo kog hegemona i imperije, to jest onih istih koji su odjednom postali veliki antifašisti. To što je Hitler bio brutalniji i odlučniji od drugih ne menja suštinu. Tako, na pojednostavljen način, to izgleda ne samo iz vizure izmasakriranih Alžiraca u Setifu, nego iz vizure svih naroda i zemalja koje su danas i dalje pod okupacijom. Deklarativni antifašizam demantuje upravo globalni neofašizam.

9Imajući sve to uvidu, nije nikako slučajnost što najveći deo istorijskog osvrta u vidu publikacija, filmova, naučnih emisija tipa „History“ i drugih je posvećeno Drugom Sv. Ratu i nacizmu, najviše nemačkom i donekle japanskom. U istorijskoj produkciji i popularnim emisijama koja se bave događajima iz prošlosti gotovo nepostojeći su sadržaji koji bacaju svetlo na osvajanje Afrike, istrebljenje Indijanaca, špansko i portugalsko osvajanje J.Amerike, Rat u Alžiru, amreričke intervencije i asimetrični ratovi, zločini u Indokini, Aparthejd i dr. Kritička istoriografija se nalazi u opskurnim i marginalnim publikacijama, dok mejnstrim istorija koja dopire do prosečnog konzumera je upravo na televiziji i u etnocentričnim istorijskim udžbenicima. Ovo je postalo opšte mesto zapadnjačke dvoličnosti za svakog koji čak i površno poznaje istoriju. Međutim ni to ne bi bilo toliko farsično da sam Zapad nije sebe proglasio za moralnog vodiča čovečanstva napravivši od sebe tako najvećeg civilizacijskog licemera.

U istom kontekstu, zanimljivo je da najveći deo antigermanizma, ne slučajno, dolazi iz Britanije kao najveće kolonijalne sile i Amerike kao najveće neokolonijalne. Ovaj antagonizam najosetniji je u njihovoj popularnoj kulturi, filmovima, medijima, tabloidima itd, u kojoj su Amerikanci i Britanci neretko predstavljeni kao mesijanski spasioci sveta od pošasti fašizma. U tim sadržajima često se reprodukuju stereotipi o nemačkim karakternim crtama i prirodnoj kolektivnoj sklonosti ka fašizmu i želji za dominacijom. Britanski istoričari kao Leon Poliakov, Luis Nemier i Alen Tejlor zastupaju tezu da je nacizam nemački specifikum koji je istorijski samo kulminirao za vreme Hitlera. Posleratne rasprave su uključile i mnoge nemačke istoričare koji su utemeljili doktrinu „Sonderweg“ tj „Poseban put“ Nemačke koji je neminovno završio sa nacizmom. S tim jednostavno žele da izbrišu da je Nemačka i zemlja jednog Getea, Šilera, Humbolta, Marksa, Betovena.. Međutim, imajući u vidu moralistički antifašizam i odvraćanje pozornosti od sopstvene sklonosti fašizmu i dominaciji, očigledno je u kakvoj je funkciji stalno istorijsko podsećanje na fašizam i njegovo predstavljanje kao gotovo jedino istorijsko zlo.

GREECE-VIOLENCE-EXTREMISM-CRIME-ECONOMYInsistiranje na nekakvom urođenom rasizmu i antisemitizmu Nemaca takođe je u funkciji remiksovanja istorije i činjenica koji besprekorno pokazuju da rasizam i antisemitizam ali i antijudaizam uopšte nisu nemačka posebnost. Antisemitizam se razvijao vekovima na evropskom kontinentu dok su rasisitičke teorije nastajale daleko pre nacizma i uglavnom van Nemačke, od Hjustona Čembrlena, Frensisa Galtona, Artur de Gobinoa i drugih. Prvi eugenički projekti i institucionalizacija selekcije na osnovi rasizma su nastali u SAD-u početkom 20 veka a financijsku podršku su imali od tada nabogatijih industrijalaca kao što su bili Karnegi i Rokafeler. Tamo su sprovođene prve sterilizacije i eutanazije klasa koji nisu „sposobni za život“. Istaknuti naučnici koji su radili na tim projektima podržanim od ovih protokapitalista Amerike su bili oduševljeni Hitlerom i njegovim doktorima i naučnicima smrti. Naravno, u menjstrim istoriji o ovome se malo govori, i opet po istoj matrici, zbog toga je samo famozni Dr.Mengele ostao kao jedino oličenje i simbol primenjenog rasizma i eksperimentalne antropologije.

Oslobodioci Evrope su oličeni u Staljinu, Ruzveltu i Čerčilu, upravo kao što je to ostalo ovekovečeno na toliko puta viđenoj slici sa konferencije na Jalti. Istorija nam, uglavnom sa pravom, govori o Staljinu kao brutalnom diktatoru odgovornom za smrt mnogih. Međutim time se automatski umanjuju njegove zasluge i zasluge njegovog naroda za oslobođenje od fašizma, a one su nesrazmerno veće nego kod svih drugih. Takođe, zamagljuju se neke druge istine, to da je Čerčil bio klasični rasista i ubeđeni kolonijalista koji je se zalagao za imperiju čiji je zadatak da vlada nad nižim rasama dok su njegove opaske o Hindusima nečuvene. Čerčil je ratni zločinac koji je lično opunomoćio generale RAFa da sprovode „moralno bombardovanje“, ciljano usmereno prema civilima i slamanju njihove volje, i on je direktno odgovoran za smrt desetine hiljada Nemaca. Ruzvelt, koji je u Usa zbog „Novog dila“ od strane američkih kapitalista bio prozvan čak za komunistu, je na čudan način bio veliki obožavalac Musolinija. Sve u svemu, o Ruzveltu i Čerčilu istorija ima uglavnom lepe reči dok će Staljin ostati upamćen kao zlikovac u rangu Hitlera.

1Antifašizam, koji treba negovati kao jedno od najvećih civilizacijskih dostignuća je za sada pretvoren u najpovoljniji politički narativ, koji služi silama pobednicam da izbegnu suočavanje sa sopstvenim fašizmom, ali i istorijom koja je puna krvavih tragova. On je upravo narativ koji je predstavljen ne samo kao moralno-istorijski vrhunac već kao konačna pobeda Zapada nad mračnim silama, tj kao pobeda konačno Dobrog nad konačnim Zlim, i često i dobiva takvu inscenaciju u popularnim emisijama i pseudoistorijskoj građi. Sve što je do tada bilo pripada samo istoriji i nema veliki značaj, i ako su postojali zločini to je bilo u vremenu dok prosvećena Evropa i Zapad nisu bili još moralno sazreli. To znači, da se na suptilan način i uz pomoć filozofije, opravdanja traže u sumnjivom istoricizmu kojim se predstavlja moralistička slika o napretku čovečanstva koje postaje „ljudskije“, tako da se gresi i zločini iz prošlosti pripisuju navodno nižem stanju moralne svesti. Tome u prilog zaista ide i činjenica sukcesivne kodifikacije ljudski i građanskih prava, međunarodnog humanitarnog prava, ratnih konvencija i drugih. Međutim ponovo, tu priču kvari njihov neokolonijalizam i brutalna hegemonija koja je u ovom momentu prisutnija nego ikad. Ne primećuje se nikakav etičko-istorijski diskontinuitet.

Bilo kako bilo, veliki narodi sa krvavom prošlošću se ubrzano kreću unapred, oni su predvodnici udaljavanja od prošlosti, a ne njenog preispitivanja. Istorija ne trpi zastajkivanja, a osvratnje na prošlost pogotovo ako je ona ružna samo crpi društvenu energiju i dovodi do podela i trauma. Na taj način, ta konstantna civilizacijska akceleracija i gledanje u budućnost ima ne samo politički već i izrazit psihološki značaj, on je bekstvo od prošlosti koja je puna mrlja, dok instrumentalni racionalizam razvijenog sveta i politički pragmatizam imaju zadatak da istoriju nezaustavljivo vuku unapred. Pozicija moći i dominanacija svetskom ekonomijom i vojnom industrijom im obezbeđuje moralno deoničarstvo nad ideologijom i kreiranjem istina. Ovo je i pre fašizma bilo karakteristično za kolonijalne sile, koje danas i dalje uživaju u poziciji posednika i posrednika monopola nad istorijskim istinama. Oni se vode orvelovom „ko kontroliše prošlost kontroliše budućnost, ko kontroliše sadašnjost kontroliše prošlost“.

Slavljenje antifašizma i njegovo isturanje kao posebno dostignuće zapadne civilizacije je dakle prvoklasno licemerje i u službi je tabuizacije svih ostalih zločina koji su počinjeni. Parlamenti tih zemalja donose rezolucije o zločinima i genocidima koji su se desili i hiljadama kilometara udaljenim i koje su navodno počinili neki drugi narodi, koje oni smatraju za varvarske i necivilizacijske, samo da se ne bi bavili suoačavanjem sa sopstvenom istorijom. I ne samo to, indikativan su primeri kao onaj Francuske gde njihov parlament donosi zakon koji obavezuje obrazovni sistem da uči decu o „pozitivnim stranama kolonijalizma“, dok japanske škole i istorija negiraju genocid u Nankingu u kojem je izmasakrirano više stotina hiljada Kineza, i koji svuda i dalje važi samo kao „pokolj“ ili „masakr“, ali nikako genocid.

4Ne treba gajiti iluziju da bi Evropa ili Amerika za svoj kulturni fundament mogli da uzmu neke druge događaje koji su bili podjednako značajni za slobodarstvo i emancipaciju čovečanstva, zbog toga što su oni upravo bili na njegovom suprotnom kraju. Da li bi zapad mogao da bude moralni i kulturni lider ako bi slavio ukidanje robovlasništva, kraj aparthejda ili oslobađanje od kolonijalizma? Dakle opet samo univerzalni događaji i pojave poput antifašističke borbe na kom toliko insistiraju, ne partikularni kao recimo oslobađanje Indije, Alžira, Venezuele… to je nerealno za očekivati, zato što su oni bili glavni instigator i počinalac velike većine zločina.

Zbog svega toga Evropa i Zapad toliko insistiraju na antifašizmu kao krajnjoj moralnoj tački istorije na koju su prvi stigli Britanci, Amerikanci, Francuzi.. niko od njih ne želi da otvori Pandorinu kutiju istorije u kojoj su ružne slike i krvavi tragovi. Ukoliko ne uspeju da utišaju glasove koji traže preispitivanje prošlosti onda pribegavaju negacionizmu kako ga je Anri Ruso nazvao, tj poricanju ili sistematskom razvijanju onog što se u nekim zapadnim zemljama zove „lebensluge“odnosno laž potrebna za opstanak funkcionisanja i moralne ispravnosti jednog društva ili civilizacije. Međutim narodi nad kojima je počinjen zločin to ne zaboravljaju, tako da te zemlje, kojima su puna usta međugeneracijskog razumevanja i solidarnosti svojoj deci ostavljaju jednu ogromnu istorijsku hipoteku koju će morati pre ili kasnije da otplaćuju. Kao što je toliko puta pominjani Vili Brant, koji je bio politički moralista, rekao, ljudi hteli ne hteli, jednostavno ne mogu da pobegnu svojoj istoriji.

Oglasi
Comments
4 komentara to “Povodom 8. maja: Službeni antifašizam kao moralistička laž”
  1. mojca kaže:

    Izvanredan tekst. Bravo!

  2. Nebojsa Milikic kaže:

    sve ok samo ne razumem kako autor moze da upotrebljava izraz “totalitarni rezimi”? to je jedna od glavnih teorijskih poluga/podvala antikomunisticke pa i latentno profasisticke propagande, kojom se ustvari vrsi nista drugo do pokusaj stavljanja znaka jednakosti izmedju fasizma i komunizma… ako vec hoce da te sisteme (ali i mnoge druge) obuhvati jednim imenom moze da upotrebi rec “autoritani rezimi”… evo, prvih 50ak strana odavde moze prilicno da razjasni problem sa upotrebom tog izraza http://www.kczr.org/download/tekstovi/todor_kuljic_teorije_o_totalitarizmu.pdf
    u svakom slucaju, hvala na korisnom raskrinkavanju EU “anti”fasizma…

  3. Tibor Viši kaže:

    Odličan tekst Ivane…ovaj put se slažem sa tvojom analizom.

  4. U tekstu nema ni jedene reci o danasnjem antifasizmu na prostorima bivse SFRJ, tako da direktna primena iznesenih stavova na te prostore moze izazvati dodatnu konfuziju. Nuzna bi bila neka pojasnjavanja…

Odgovori

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: