Bunt u neoliberalizmu


Šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka omladina je bila najradikalniji politički subjekt koji je zastupao ideje socijalne pravde, dostupnost resursima i lakšu vertikalnu pokretljivost oslobođenu tereta kapitala, dok je po osamostaljenju i oslobođenju nacionalističkog duha omladinski bunt postao a-ideološki.

piše Branko Mišović

1267299-1658883U jeku nadolazećih socijalnih reformi, jačanja principa autoritarnog i harizmatskog političkog vođe, kao i javno sve otvorenijeg (neoliberalnog) kapitalizma, nemoguće je ne primetiti odsustvo omladinskog kolektivnog bunta. Šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka omladina je bila najradikalniji politički subjekt koji je zastupao ideje socijalne pravde, dostupnost resursima i lakšu vertikalnu pokretljivost oslobođenu tereta kapitala, dok je po osamostaljenju i oslobođenju nacionalističkog duha omladinski bunt postao a-ideološki. Manifestno, delovalo je da se ponavlja devetnaesti vek i buđenje nacionalizma, svojevrsni neoromantizam se ponovio kao farsa, odnosno kao kič, a politička atmosfera je živela iluziju „zlatnog srednjeg veka“. Latentno, iza kulisa su se pomaljali novi socio-ekonomski odnosi, koji su ovog puta događajnu i politiku kratkog daha fundirali dugoročno, oživljavajući nove podaničke odnose po uzoru na „zlatni srednji vek“.  

922495-1141638Tako je nacionalno poluosvešćena Srbija zakoračila u poslednju deceniju dvadesetog veka, ali više kao antipod materijalno degenrisanom Zapadu, nego kao država „pravoslavne etike  i duha kapitalizma“. Miloševiću je, kao bankaru, bio jasan globalni ekonomski trend i prihvatio je neoliberalni princip vođenja ekonomije dozvolivši pojedincima da započnu sa srbijanskom prvobitnom akumulacijom kapitala. Sa druge strane, nije dovodio u pitanje kult titoizma svestan činjenice da bi ga to verovatno koštalo statusa evropskog Kastra, pa bi se takva orijentacija mogla definisati kao nacional-boljševizam. Upravo taj desetogodišnji period vanrednog stanja koji je trajao tokom frontovskih devedesetih godina, stvorio je klimu nesigurnosti i života u getu. Odsustvo funkcionalnih institucija sistema uslovilo je da se pojave neformalni i radikalni kanali regulacije ekonomskog (crno tržište) i parapolitičkog života, ali i omladinske gangsterske subkulture. Upravo ova poslednja, gangsterska subkultura, predstavlja depolitizaciju na mikro društvenom planu, dok se na makro društvenom planu vraća kao bumerang u vidu konzervativizma uvodeći u javni diskurs principe „familijarnog biznisa“. Takva evolucija političkog života u skladu je sa proglašenom smrti ideologija i postavljanjem pragmatizma kao političkog načela.[1]

Trickle Down EffectU skladu sa pragmatizmom kao političkim principom i nacionalizmom kao zamišljenom krvnom zajednicom, u javnu sferu ulaze ornamenti plemenskog društva gde su svi „braća“ i „sestre“. Na ovo se direktno naslanja, ili podupire, gangsterska subkultura u kojoj osloviti nekoga sa „brate“ ne znači i bukvalno ga doživeti bratom, već fatičkom ekspresijom reprodukovati diskurs.[2] U takvom diskursu, koji je parapolitičan, podanički, lojalistički, oslonjen na sopstvene snage kao što su dovitljivost, prevare i iznuđivanja, neoliberalna ideologija dolazi kao duhovna nadgradnja. Na prvi pogled deluje da je ovakvo subkulturno stanje zaista neideološko (ili nadideološko), ali suštinski predstavlja drugu stranu iste medalje. Mišel Fuko u svojoj analizi prestupništva, kažnjavanja i kontrole, govori da su prestupnici/kriminalci/mafija uvek služili sistemu u obračunu sa radnicima. Takve primere nalazi u Francuskoj devetnaestog, kao i u Americi dvadesetog veka. Međutim, dovoljno je pogledati dokumentarni film Džošue Openhajmera „Čin ubijanja“ („The Act of Killing“) i shvatiti o kakvoj sprezi kapitala i mafije/gangstera se radi, na koji način su gangsteri angažovani na rešavanju „problema“ komunista i Kineza posle vojnog udara 1965. g. i pada Sukarna. Jedan od glavnih protagonista filma kao mantru ponavlja, time tražeći legitimitet u svom i sabratskom „činu ubijanja“, da reč gangster znači slobodan čovek („free man“), time odajući počast (neo)liberalnom kapitalizmu.[3]

harvey_0_0.largeU Srbiji smo imali prilike da vidimo kako izgledaju obračuni vlasnika kapitala sa radnicima –   angažovanjem privatnog obezbeđenja, različitih huliganskih/navijačkih grupa i sl., dakle upravo onako kako to Fuko konstatuje (zastrašivanje, prebijanje). Međutim, pored ovog ciljanog pristupa u konačnom rešavanju konkretnog radničkog problema, opasniji je onaj koji se odnosi na uništavanje ideje o socijalno odgovornom društvu i stvaranjem gangsterskog ambijenta. Kako stvari danas stoje, čini se da su, uslovno rečeno, proleteri desno. Omladinski bunt, naravno, nije nestao, prisutan je ali je kvalitativno drugačiji u odnosu na ono što se dešavalo šezdesetih i sedamdesetih – tada je bunt bio inherentan rok kulturi, dok danas to polje pokriva hip-hop kultura i njeni derivati. Život pripadnika ove kulture je orijentisan na lokalnost, pragmatičnost, konkretnost i teritorijalnu podeljenost – lišen internacionalizma – time ipak ostajući više kultura zajednice, a ne društva. Na prvi pogled paradoksalno, ali ova kultura suštinski jeste internacionalna ako se imaju u vidu društveni odnosi koji vladaju među pripadnicima zajednice, a što je globalni trend. Dakle, za njih se može reći da su „klasa po sebi“, ali još uvek ne i „klasa za sebe“. Na sličan način se može posmatrati i fenomen turbo-folka koji u esencijalnom i vrednosnom smislu njegovih lučonoša može biti percipiran kao nacionalistički, ali socijalna klima koja dominira ispod matrice nacionalizma pokazuje da bez obzira na etničku stigmu ova (sub)kultura ima uporište u svim tranzicionim državama bivše Jugoslavije.


[1] Valja imati na umu da je Zoran Đinđić bio jedan od protagonista ovog političkog principa, po sopstvenom priznanju inspirisan idejama Karla Šmita, s obzirom na to da je, po Đinđiću, srpski narod protraćio dvadeseti vek na besmislene ideološke koncepte nacionalizma (srpskog i jugoslovenskog) i komunizma.

[2]„Fatička ekspresija“ je pojam u lingvistici koji se odnosi na objašnjenje da određena komunikacija između osoba ne služi da zaista prenese konkretnu informaciju, već da održi društveno poželjan kontekst između tih osoba. O ovome je prvi pisao antropolog Bronislav Malinovski.

[3]Indonežanski termin za gangstera zapravo je reč „preman“, reč koja je izvedena od holandske reči za slobodnog čoveka „vrijman“. Kroz kolonijalnu istoriju Indonezije preman je osoba koja ne priznaje holandsku kolonijalnu vlast, nacionalno je svesna i vodi svoj sopsveni biznis.

Oglasi

Odgovori

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: