Politički predstavnici francuske levice: kratak istorijski prikaz iz 2009


Kompletna francuska politička levica je u pokretu: umerene, radikalne i ekstremne levičarske partije. U decembru 2008. godine kongres Komunističke partije Francuske (PCF), glasao je za otvaranje i osvežavanje partije. U novembru, kongres Socijalističke partije (PS) doveo je do cepanja i grupisanja oko Jean-Luc Mélenchon-a i krajem januara do formiranja Partije levice (PdG). Nedelju dana kasnije, partijski kongres Lige revolucionarnih komunista (LCR), predvođenih Olivier Besancenot-om, usvojio je predlog sopstvenog ukidanja i formiranja Nove antikapitalističke partije (NPA). Paralelno sa time, formirana je “Federacija”, labava asocijacija političkih grupacija: Les Alternatifs, Association des communistes unitaires (ACU), Alternative Démocratie et Socialisme (ADS), Al-terEkolo, Écologie Solidaire, Mai i Utopia. Svi ovi procesi se odvijaju neverovatnom brzinom, sa pozadinom ekonomske krize i predstojećim izborima za Evropski parlament. Hajde da sada pogledamo bliže situaciju.

piše Cornelia Hildebrandt

Socijalistička partija – još uvek u krizi

logops-02

Socijalistička partija je u krizi i po pitanju kadrova i po pitanju programa. Glasajući između šest različitih programa, kongres održan u novembru 2008. trebalo je da iskristališe politiku i predloži pravog kandidata za predsednika partije. Otkrivena je slika unutrašnjih trvenja. Najveću podršku, 29 %, dobio je politički otvoren iako po malo desničarski, program Segolène Royal, fokusiran na pitanje neposredne demokratije, dok je 25 % od ukupnog broja glasova otišlo gradonačelniku Pariza Bertrand Delanoë – u, za njegov reformistički socijaldemokratski program sa vratima otvorenim buržoaskom centru i Martine Aubry, koji ima tradicionalan socijaldemokratski stav po političkim i pitanjima organizacije, sa snažnim akcentom na socijalna davanja. Iznenađujućih 19 % glasova otišlo je predstavniku levog krila Benoît Hamon-u, koji se zalaže za temeljnu generacijsku promenu na svim rukovodećim mestima i u upravljačkim telima partije i za širok odbrambeni front protiv Sarkozija. Ekološke tendencije osvojile su samo 2, a grupa “Utopia” manje od 2 % glasova.

Ovakav rezultat pokazuje da nije bilo moguće postići dogovor oko principijelnih i kadrovskih pitanja na samom partijskom kongresu. Tek nakon održavanja direktnih izbora među članovima, izrodila se koalicija različitih pravaca sa tesnom većinom Martine Aubry. Ostaje da se vidi da li će ona uspeti da nametne Socijalističkoj partiji fokus na socijalna pitanja. Na terenu evropske politike, Socijalistička partija će morati da igra na tankoj liniji između distanciranja od Sarkozija i zagovaranja Lisabonskog sporazuma. Ipak, po evropskim pitanjima, partija deli socijalno-liberalnu platformu Partije evropskih socijalista.

Partija levice (PdG)

parti-de-gauche

Pre poslednje faze kongresa Socijalističke partije u novembru 2008. godine, senatori Jean-Luc Mélenchon i Marc Dolez odlučuju da odvoje svoju grupu od Socijalističke partije i osnivaju novu, autonomnu Partiju levice. Mélenchon je 2005. godine bio jedan od ključnih faktora u odbijanju evropskog Ustavnog sporazuma od strane Socijalističke partije.

U svetlu krize kapitalizma i neuspeha socijaldemokratije u Evropi, videli su potrebu za formiranjem nove političke opcije koja će da bude “čvrsto usidrena na levoj strani političkog spektra” i predstavljati “demokratski i republikanski sistem vrednosti bez desnog upliva”.

Na prvom javnom skupu, na kome je govorio Oskar Lafontaine, bilo je 3.000 ljudi. Početkom 2009. godine, Partija levice ima 7.000 članova i simpatizera, uključujući i mnoge bivše pripadnike Socijalističke partije razočarane kursom koji je partija zauzela. Partija levice takođe ima i predstavnike grupa boraca za ljudska prava, kao i komunista. Mélenchon opisuje strategiju partije kao “revoluciju izborima”. Stvaranje novog, levog političkog fronta sastavljenog od različitih partija ima nameru da obezbedi levičarsku većinu za promenu politike. Jasno je da ni jedna politička partija koja podržava ovaj stav nema nameru da se stopi sa ostalima, te stoga svaka partija koja vidi sebe kao članicu alijanse protiv Sarkozijeve neoliberalne politike zadržava svoj partijski i politički identitet. Ovo uključuje i Komunističku partiju Francuske, koja je spremna da odigra ulogu privilegovanog partnera u stvaranju ovakvog političkog fronta uoči evropskih izbora. Zajedno sa Besancenot-ovom Novom antikapitalističkom partijom (NPA), ovaj front bi trenutno mogao da okupi oko 15 % biračkog tela, iako NPA ovako nešto trenutno odbija.

Izuzetno je značajno što se ovaj partijsko-politički projekat iscrtava direktno na iskustvu pojavljivanja Leve partije (DIE LINKE) u Nemačkoj, pokušavajući da ga inovativno oživi u novom, francuskom kontekstu. Što bi značilo, pitanje je uočavanja mogućnosti i prostora za promene, za razbijanje starih struktura i kreiranja levičarske “deoničarske partije” u svrhu formiranja novog partijsko-političkog projekta sličnog nekadašnjem WASG u Nemačkoj. Na duge staze, ideja je da se razvije sveobuhvatnija leva koalicija, kako bi se dostigla levičarska većina za političke promene koje, po Mélenchon-u, u Francuskoj nije moguće postići bez učešća Socijalističke partije. Ipak, do sada je Socijalistička partija svoje političke i državne programe usklađivala sa ostalim evropskim socijaldemokratskim partijama koji su svi “zasnovani na prihvatanju Lisabonskog sporazuma“.

Zeleni u Francuskoj

LOGO_L_ecologie_Les_Verts_2004

Istorija Zelenih u Francuskoj počinje mnogo pre njihovog samog osnivanja 1984. godine. Počinje kandidaturom agronoma i zastupnika Trećeg sveta René Dumont-a na predsedničkim izborima 1974. godine koji je pozvao svoje glasače da podrže François Mitterrand-a u drugom krugu glasanja. Nakon toga, osnovan je Ekološki pokret koji je odmah počeo da upozorava na klimatske promene, pljačkanje Trećeg sveta i ugnjetavanje žena i doseljenika. Protivnici pozadine protesta sedamdesetih i pokreta protiv izgradnje nuklearnih elektrana, u gradskim sredinama su na lokalnim izborima 1977. osvojili i do 10 % glasova. Zastupali su drugačiju politiku – nenasilnu koaliciju levičarskih ekologa i antinuklearnih aktivista, simpatizera levičarskih radikala, prijatelja prirode i Udruženja potrošača. Izborni uspeh suočio je zelene sa pitanjem osnivanja političke partije, što je i urađeno januara 1984. godine. Godine 1989. osvojili su 3,8 % na predsedničkim i 10,6 % glasova na lokalnim izborima, što je i najbolji rezultat u njihovoj istoriji. Bili su među demonstrantima protiv Zalivskog rata 1989. godine. Razlike u mišljenjima pojavljuju se po pitanju Mastrihtskog ugovora pošto su zastupali odlaganje Ugovora o formiranju Evropskog ustava. Zeleni usvajaju promenu strategije 1993. – u budućnosti će da ulaze u izborne koalicije sa levo orijentisanim partijama.

Pobeda socijalista pod Jospin-om uvela je Zelene u Vladu, sa Dominique Voynet-om kao ministarkom. Dany Cohn-Bendit predvodio je 1999. godine izbornu kampanju za Evropski parlament čiji je rezultat bio da su Zeleni osvojili devet mesta. Nakon parlamentarnih izbora 2007. godine, Zeleni i Komunistička partija formiraju zajedničku parlamentarnu grupu. Zeleni učestvuju u svim socijalnim borbama, mirovnom pokretu, internacionalnoj solidarnosti i aktivno učestvuju na nacionalnom nivou za postizanje pravednog i dugotrajnog mira među narodima Palestine i Izraela. Ulaze u trku za evropske izbore 2009. kao deo Evropske ekološke liste zajedno sa alter-globalistima udruženi sa José Bové-om i Nicolas Hulot-ovim zaštitnicima prirode. Daniel  Cohn-Bendit predvodi listu na Île de France i uskoro će da se kandiduje i na nacionalnom i na evropskom nivou. Ključna tačka njihovog programa je participativna demokratija. Njihov cilj je da nadglasaju Barroso-a iz kancelarije predsednika Evropske komisije i da osiguraju da odgovor na postojeću krizu uzme u obzir i ekološka i socijalna pitanja. Oni osuđuju politike kompanije kao što su Total, Elf Aquitaine, itd. Ostali ključni elementi izborne kampanje su evropska stambena politika, ekologija, pitanja demokratije, prava imigranata, itd.

Formiranje Nove antikapitalističke partije

logo_npa

Nova antikapitalistička partija (NPA) osnovana je 7. februara 2009. godine kao naslednica Lige revolucionarnih komunista (LCR). NPA ima 9.000 clanova i simpatizera, uključujući predstavnike Lutte Ouvrière (LO), prijatelje Jean-Marc Roullian-a, osnivača “Direktne akcije”, organizacije građanske neposlušnosti, aktiviste “José Bové Komiteta“, protivnike ekspanzije i antiglobaliste. Najveći broj su sasvim novi u politici i ujedinjuje ih samo borba protiv Sarcozyjeve politike. Ključni politički zahtev NPA je raskidanje sa kapitalizmom i apsolutna nezavisnost u odnosu na Socijalističku partiju.

NPA sebe više ne vidi kao partiju trockista, niti kao nastavak LCR i neće da ostane u Četvrtoj internacionali. Da li zaista može i ideološki i organizaciono da se odvoji, ostaje da se vidi, s obzirom na to da polovina sadašnjeg rukovodstva potiče iz stare LCR. Iz ugla trenutne krize koja se vidi kao “generalna kapitalistička globalizacija”, njihovi osnovni principi ukazuju na neophodnost raskida sa kapitalističkim sistemom kroz revolucionarnu transformaciju društva. Cilj Nove antikapitalističke partije je kolektivno organizovanje ili udruživanje u kome je slobodan razvoj svakog pojedinca uslov slobodnog razvoja za sve. Ugleda se na klasnu borbu socijalista, komunista, slobodarsku i revolucionarnu tradiciju i njihovi osnovni principi govore o socijalizmu 21. veka koji će da bude oslobođen ugnjetavanja i eksploatacije, rasizma i bilo koje vrste diskriminacija, ne samo diskriminacije žena.

Iako socijalizam preispituje samu ideju privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, za početak profit treba da se raspodeljuje drugačije, i to u formi povećanja plata, povećanih penzija i minimuma socijalnog standarda kao hitan odgovor na potrebe onih koji su najteže pogođeni krizom. Neophodni revolucionarni preokret treba da bude deo pokreta za drugačiju Evropu.

Rezolucija povodom evropskih izbora 2009. godine govori o nesposobnosti Evrope da reaguje na krizu i poziva na demokratsku Evropu radnika i građana predlažući evropski “Urgentni plan”. To podrazumeva zabranu otpuštanja, pravednu distribuciju zaposlenja za sve, minimalnu platu na nivou Evropske unije koja bi bila ekvivalent kupovnoj moći od 1.500 evra neto i usklađivanje privrednih zakona. Takođe predlaže formiranje javnih tela koja bi na evropskom nivou kontrolisala avio saobraćaj, železnicu, vodu, energiju i farmaceutske koncerne. Tokovi kapitala moraju da budu kontrolisani, a svi “poreski rajevi” zatvoreni. Poziva na ekološku Evropu sa zdravom ishranom, vodnim resursima kao javnim dobrom i napuštanjem nuklearne energije. Evropa treba da bude Evropa jednakosti, solidarnosti sa stanovnicima Južne hemisfere i Evropa mira. To zahteva povlačenje stranih trupa iz Avganistana, prestanak podrške diktatorskim režimima u Africi i napuštanje NATO-a. NPA odbacuje sadašnju politiku Evropske unije kao imperijalnu, socijalno nepravednu i nedemokratsku. Poziva na ekološku, socijalnu i istinski demokratsku Evropu. Distancira se od nacionalističkih snaga koje apsolutni prioritet daju suverenitetu nacionalne države.

Narodi sami moraju da organizuju osnivačku konferenciju na kojoj će da se dogovore o međusobnoj saradnji. NPA zastupa slobodnu federaciju ujedinjenih socijalističkih država Evrope. To podrazumeva asocijaciju antikapitalista na evropskom nivou.

NPA odbacuje saradnju sa PS i PCF. Takođe, za sada odbija ponudu PCF-a i Partije levice za formiranje ujedinjenog “Fronta levice za promenu Evrope”. Iako namerava da se bori da popravi situaciju radničke klase i zadrži njena demokratska prava, neće da se pridruži ni jednoj koaliciji koja je u suprotnosti sa njihovom revolucionarnom borbom. Odbija da učestvuje u sistemu kandidujući svoje članove za javne funkcije, s obzirom na to da je njena ideja kreiranje nove vrste političke moći i formiranje nove Internacionale kao krajnji cilj.

PCF – između tradicije i inovacije

logo_pcf

Komunistička partija Francuske je jedna od najstarijih levičarskih partija u Evropi. Osnovana je 1920. godine i njena istorija, u koju sada ne možemo detaljno da se upuštamo, je turbulentna istorija zapadnoevropske komunističke partije sa svim usponima i padovima, greškama i skretanjima koje to podrazumeva.

Komunistička partija 2006. godine ima 135.000 članova, što je čini jednom od najvećih evropskih levičarskih partija. Njena uporišta se još uvek nalaze u starim oblastima teške industrije na severozapadu, u istočnim predgrađima Pariza, na obodima centralnog masiva i na obalama Mediterana.[1] Njihovi tipični glasači su muškarci preko 45 godina starosti i pripadnici najstarijih starosnih grupa. Značajno je nepredstavljena u starosnim grupama izmedju 18 i 29 godina. Njen socijalni sastav ukazuje na tradicionalnu partiju radničke klase. Njeni glasači uglavnom imaju osnovno ili srednje obrazovanje. Najčešće su to fizički radnici, dok su tehničari i intelektualci daleko manje zastupljeni. U odnosu na generalnu populaciju, veći procenat radnika u socijalnim i kulturnim profesijama glasa za PCF. Partija je primetno manje zastupljena među nezaposlenima koji radije podržavaju partije ekstremne levice. U okviru levog političkog krila, PCF je rival, sa jedne strane PS-u, a sa druge partijama i grupacijama ekstremne levice. Poslednje uključuje i već pomenuti LCR, Lutte Ouvrière i Partiju radnika koja je ušla u Evropski parlament 1999. godine na zajedničkoj listi, a na predsedničkim izborima 2002. godine osvojila 11 % glasova (PCF je pod vođstvom Roberta Hua osvojila 3,37 %). Na predsedničkim izborima 2007. godine, PCF pod vođstvom Marie-George Buffet osvojila je 1,9 %, a na parlamentarnim izborima iste godine 4,3 % ili 15 mesta u parlamentu kao “Levičari demokrate i republikanci” kojima takođe pripadaju i Zeleni. Ovi rezultati zahtevaju temeljnu analizu i otvorenu diskusiju o identitetu partije, strategiji, programu i organizacionoj strukturi. Ovo je bio zadatak vanrednog partijskog kongresa održanog u decembru 2008. godine. Kakvi su bili rezultati tog kongresa? Pored Marie-George Buffet, Pierre Laurent, bivši glavni urednik L’Humanité, bio je izabran kao glava novog kolektivnog rukovodećeg tela ustanovljenog na zahtev članstva kako bi se povećala efikasnost. Politička deklaracija Kongresa pokušala je da definiše političku strategiju u svetlu nove realnosti kapitalizma i zahtevima za radikalnijim društvenim promenama izazvanih krizom. Ovo traganje za novim putem uzelo je u obzir konkretno strateško iskustvo učešća u vlasti, uspešnu opštu mobilizaciju za referendum 2005, propali pokušaj okupljanja antineoliberalnih snaga oko jednog predsedničkog kandidata, loše izborne rezultate na nacionalnom nivou i povremene dobre rezultate na lokalnim izborima. Za široki levičarski front za evropske izbore 2009. godine sa što više političkih i društvenih snaga koje imaju različit pogled na evropska pitanja glasalo je 80 % članova. Da li je ova strategija bila aktuelna samo za evropske izbore 2009. ili će biti osnova za novi pristup, ostaje da se vidi, kao što ostaje i da se vidi sam karakter ovog fronta. Da li će to da bude novi Narodni front prilagođen današnjim uslovima ili je njegova namera da uspostavi frontove sa različitim partnerima? Iza ovoga je nerešeno pitanje odnosa sa PS sa jedne strane i pitanje identiteta PCF kao dela društvene alijanse centra i politički redefinisane alijanse levog centra, sa druge strane.

Kongresna rezolucija se neprestano poziva na partijske korene, na ulogu lokalne politike i neposredne demokratije na svim nivoima do momenta ponovnog aktiviranja građana, predlaže okvir za diskusiju o novim pristupima problemima zanemarenog komšiluka i poslova. Mesta susreta – otvoreni prostori – treba da budu formirana, mesta gde bi se političke i socijalne snage, umetnici, intelektualci i predstavnici društvenih pokreta sastajali i razmenjivali informacije. Progresivni front pretenduje i da bude orijentisan ka građaninu i da zanemarena fraza “pokret odozdo” treba da bude reaktivirana. Imajući ovo na umu, prethodna partijska iskustva društvenih i političkih saveza moraju da budu analizirana. Rezolucija eksplicitno naglašava greške po pitanjima saveza, ističući da su se analize zahtevale, ali da nikada nisu bile urađene. Ukazuje da se pokazalo nemogućim pronaći okvir ili metod za održanje momentuma komiteta iz 2005. godine. Objašnjenje razloga za ovo ostaje nejasno, ali su ona neodvojiva od pitanja vezanih za otvaranje i obnavljanje partije, njene organizacione strukture i u krajnjem, njenog osećaja identiteta.

Predlog se tek blago dotiče ovih pitanja. PCF, u osnovi, sebe treba da vidi kao politički projekat participacije naroda, kao partiju akcije sa korenima u zapostavljenim krajevima, sa ponovo pojačanom zabrinutošću za posao. Da bi se to postiglo, modeli funkcionisanja svih struktura (ćelija, sekcija, regionalnih tela) moraju da se promene. Moraju da postanu porozniji i da ponude prostor kreativnosti i različitosti u svetlu prethodnih iskustava. Obnavljanje partije takođe znači i davanje težine njenom feminističkom angažmanu koji mora da bude tretiran ravnopravno sa antikapitalističkim angažmanom, a ne njemu podređen. Namera je da se stvore uslovi koji bi osigurali da izabrani politički predstavnici budu refleksija društvene strukture.

Početak je ono što mora da bude održivije nego pokušaji renoviranja od strane “renovatora” 1984, “reizgraditelja” 1987. i “reosnivača” u najskorije vreme. Namere i rezolucije nisu dovoljne. Ovo je dokazano i samim partijskim iskustvom kao u slučaju rezolucije iz 2002. godine za reosnivanje PCF koja je usvojena na partijskom kongresu u Martique-u, za koju se na kraju ispostavilo da je nemoguće primeniti na partiju.[2] Pogled na različite tendencije unutar PCF jasno ukazuje na teškoće koje su stajale na putu ranijim pokušajima partijske reforme i otvaranja. Budući da partijska struktura ne predviđa formalno organizovane struje i tendencije, one postoje na neformalnom nivou. Ovde će samo ukratko biti pomenute u odnosu na neka pitanja i unutarpartijske kontoverze.

Ranije razlike između tradicionalista, renovatora, Hueista (sledbenika prethodnog generalnog sektretara PCF) i sledbenika linije Marie-George Buffet su odavno zastarele. Pojavile su se relevantne struje, koje se po nekim pitanjima razlikuju, a po nekima dele isto mišljenje. Više ne postoji jasna slika.

Odnos sa PS

Da li PCF mora da definiše svoju nezavisnu ulogu kao levo pozicionirana u odnosu na PS i distancirana od nje ili treba da formuliše fleksibilnu strategiju koja uzima u obzir odnose moći u regionu? Konkretan odgovor na to pitanje mora da se potraži najkasnije na regionalnim izborima 2010. godine, posebno u regionima gde PCF može da dobije samo levu ili većinu levog centra uz podršku PS. Princip savezništva sa Socijalističkom partijom je uglavnom predstavljen tradicionalistima u PCF-u, sledbenicima Roberta Hua i mnoštvom javnih funkcionera PCF. Ukoliko neko zaista želi da izvrši promene, argumentuju oni, ne može principijelno da isključi levičarsku upravljačku koaliciju. U prošlosti su govorili protiv preterano kritičke procene “levičarske većine” u poziciji moći i u velikoj meri su odgovorni što još uvek nije došlo do analize drugog mandata PCF u vlasti kao “levičarske većine” iako su Marie-George Buffet i njeni sledbenici veoma svesni neophodnosti takve kritičke analize. Ponavljanje levičarske vladajuće koalicije sa PS-om bez analize prethodnih iskustava je katastrofalno.

Uloga PCF-a u društvenim i političkim koalicijama

Za one koji podržavaju liniju Marie-George Buffet, kampanje i koalicije od 29. maja 2005. – protivljenje Ustavnom ugovoru – bile su izraz novog jedinstva levice – “narodno jedinstvo” koje i pored najbolje volje, ne bi moglo da se prevede kao novo političko jedinstvo. Ova savezništva od 29. maja 2005. godine bila su podržana od strane svih struja i grupa PCF. Ipak, ima razlika u mišljenjima da li je PCF u tome imala vodeću ili prateću ulogu. To je na kraju dovelo do izabranog metoda: imati jednog antineoliberalnog kandidata koji treba da bude komunista.

Takođe, postoje različita mišljenja o saradnji sa društvenim pokretima kao što je Attac i učešća u Svetskom socijalnom forumu i Evropskom socijalnom forumu. Dok Espace Marx i pridružene grupe imaju aktivnu i posvećenu ulogu u ovim forumima, a sledbenici Marie-George Buffet i renovatori ih podržavaju, tradiconalno misleći članovi partije im pridaju malo važnosti, skeptični prema društvenim pokretima koje vide kao nerealne i u nekim slučajevima infiltrirane ekstremnim levičarima.

Otvaranje i proširivanje Partije

Pokušaji otvaranja i osvežavanja partije tokom 1980-ih u osnovi su bili usmereni ka izvođenju partije iz krize stvorene propašću leve alijanse. Prva grupa koja se pojavila 1984. godine bili su “reformatori” koje su zatim sledili “reizgraditelji”, a 1987. godine “renovatori”, koji su se pobunili protiv odluka tadašnjeg generalnog sekretara Georges Marchais-a. Takozvana “renovatorska” struja je bila prva opoziciona struja PCF-a koja je ostala u partiji. Mnoge od svojih strategija i političkih ideja su vukli od evrokomunizma, preispitujući vodeću ulogu radničke klase i PCF i kritikujući političku strategiju fokusiranu na državu. Istovremeno, renovatori su se protivili privatizaciji javnih preduzeća dok je PCF bila u vladi.

Stavovi prema istoriji i identitetu

PCF je komunistička partija radničke klase i to treba i da ostane. Ovaj jasno tradicionalni osećaj identiteta partije uglavnom nalazimo tamo gde partija ima društvene korene u industrijskim radnicima, na primer u regijama Nord i Pas de Calais, u delu Marne i “crvenom pojasu” oko Pariza. Ovi tradicionalni činioci imaju tendenciju odbacivanja “modernizacije” partije predstavljajući komunističko i “ouvriériste” nasleđe PCF-a. Odbacuju previše kritike na istoriju komunizma i nestrpljivo odriču staljinizam. Za njih, poziv na osvežavanje i otvaranje partije se uvek vraća na pitanje da identitet komunista treba da bude očuvan. Svaku diskusiju o promeni imena partije smatraju već završenom. Pokušaji da se istakne da kolektivni identiteti – dajući konkretne promene u prirodi rada i modernog načina života u socijalnim, kulturnim i političkim sferama i polarizaciju društva – dobili drugačiju formu u današnje vreme i da to utiče na percepciju komunističkog identiteta u današnjem svetu, činjenice koje su se videle u unutarpartijskim diskusijama, su odbačene kao štetne za partiju. Postoji nemogućnost razumevanja da ukoliko je PCF jedva sposobna da dosegne članstvo kao što su omladina, žene, oni sa neizvesnim poslovima i nezaposleni to je onda pitanje prevaziđenog partijskog identiteta i njegove društvene percepcije.

Evropski izbori kao ključ daljeg razvoja

Trenutno PCF ima dva zastupnika u Evropskom parlamentu.[3] Da bi bila uspešna u evropskoj izbornoj kampanji, mora da pokuša, poučena iskustvom referenduma o evropskom ustavnom ugovoru iz 2005. godine, da okupi one elemente sa levog krila koji su glasali “Ne” tom prilikom, u široku društvenu i političku koaliciju. Projektovani “Levi front za promenu Evrope“, koji okuplja PCF, PdG i druge socijalne i političke snage, može da bude motor nove dinamike i društvenog otvaranja. Nije jasno kako bi taj front izgledao u praksi. NPA trenutno odbija da se priključi tom frontu. Različiti pokreti zahtevaju da alijansa ne bude isključivo osovina partija, nego da uključi različito osnovane i organizovane grupe, kao što je Attac i spontano formirane omladinske grupe iz predgrađa sa mrežama koje prevazilaze lokalni nivo, a izrazile su interesovanje da se priključe.

Koliko će vodeće ličnosti koje su potpisale apel objavljen u časopisu “Politics” 2008. godine o formiranju nove levičarske snage uspeti u ujedinjavanju u novu “Federaciju” i time stvoriti snagu sa realnom društvenom bazom, ostaje da se vidi. Evropa je mogućnost, jer ni argument da će glas za PS biti koristan da se blokira desnica, ni delikatno pitanje odnosa PCF i PS neće imati nikakav uticaj na ove izbore. Levica ima mogućnost da bude uspešna na evropskim izborima ukoliko udruži svoje iskustvo, potencijal i resurse da se reformiše: iskustvo iz 2005. godine, propast antiliberalne alijanse iz 2007. godine, svest o potencijalu francuskog društva da se mobiliše, moć esnafskih sindikata da organizuju generalne štrajkove i utisci koji su ostali nakon 29. januara 2009. godine.

Izvor Cornelia Hildebrandt / Birgit Daiber (ed.): ”The Left in Europe. Political Parties and Party Alliances between Norway and Turkey”, Rosa Luxemburg Foundation Brussels Office 2009

Prevod Vladimir Tasić


[1] Tim  Spier  2007.  Ausnahmeerscheinung oder  Normalität? Linksparteien  in  Westeuropa in: Tim  Spier, Felix Butzlaff, Matthias Micus and Franz Walter: Die Linkspartei, VS Verlag, Wiesbaden., 96f

[2] Roger Martelli, 6.

[3] Zajedno sa Levom partijom i Ujedinjenom levicom, komunisti imaju pet mandata u Evropskom parlamentu (prim. ur.).

Oglasi

Odgovori

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: