U susret studentskim nemirima: „Zašto Sindikalni studentski savez – SSS? (DEO II)


”U vreme poslednjih studentskih blokada u oktobru i novembru 2011. godine pokušao sam da inciram diskusiju o problemu nezavisnih studentskih sindikata i u tu svrhu napisao sam tekst pod naslovom „Zašto studentski sindikalni savez – SSS?“… Mada je napisan pre svega kao predlog za diskusiju na studentskim blokadama Filozofskog i Filološkog fakulteta u Beogradu, taj tekst i stavovi iz njega – mutatis mutandis – važe za sve studente svih fakulteta i univerziteta i mislim da nije izgubio svoju aktuelnost. Zato ga ovde u celini, uz minimalne lektorske i korektorske intervencije, prenosim umesto zaključka prethodno objavljenog teksta”

„Zašto Sindikalni studentski savez  – SSS?

(preliminarne-beleške-za-diskusiju)

piše Pavluško Imširović

Obe postojeće zvanične „krovne“ studentske organizacije – Savez studenata (SS) i Studentska unija (SU) – ne zadovoljavaju elementarne potrebe studenata u odbrani studentskih ciljeva i interesa. Mada se obe predstavljaju kao „sindikalne“, obe su potpuno etablirane i integrisane u korporativistički režim političkog monopola privatizatorskih političkih stranaka i u njima dominiraju korumpirani karijeristički podmlaci tih stranaka.

Te organizacije nemaju baš nikakvu socijalnu studentsku bazu, nemaju članstva i puki su birokratski nastavak starih birokratiziranih organizacija koje su političke stranke nametale studentima, a nisu ih osnivali sami studenti niti studenti imaju ikakvog uticaja na njih. Te organizacije jedini svoj privid legitimiteta vuku iz kukavnih „izbora“ za „studentski parlament“ u organizaciji i pod ingerencijama fakultetskih i univerzitetskih vlasti i političkih stranaka.

Njihova jedina svrha i funkcija jeste da daju privid učešća studenata u privatizatorskom razaranju i upravljanju visokim školstvom, pljački studenata i njihovih roditelja lupeškim školarinama i da zapravo dezorganizuju studente i sprečavaju ih da slobodno i demokratski artikulišu, formulišu i bore se za svoje zahteve.

Njihovi statuti i organizacione strukture, uz nečuveni stepen birokratizma i korupcije, ne daju studentima nikakve šanse da ih uzmu pod svoju kontrolu i podčine ih zaista zajedničkim studentskim interesima. Zato je nužno nezavisno sindikalno studentsko organizovanje u potpuno novoj organizaciji na svim nivoima – na svim fakultetima, univerzitetima i na nacionalnom nivou. Ta nova organizacija treba i može da bude Sindikalni savez studenata (SSS) – ukoliko se pokažemo sposobnim da je izgradimo.

Mi ne možemo smesta i iz ničega graditi tu novu organizaciju na nivou širem od jednog ili dva fakulteta i zato je ovo projekt osnivanja bazične organizacije – za početak samo na našem fakultetu. Svojim iskustvom možemo prokrčiti i pokazati put drugim studentima kako da odlučivanje o svojoj sudbini uzmu u svoje sopstvene ruke i ne dozvole nikakvim nametnutim birokratskim strukturama da sebi svojataju pravo da govore i odlučuju u njihovo ime.

Naš konačan socijalni cilj i maksimalni zahtev je pravo na besplatno školovanje na svim nivoima za sve ljude, ali od tog zahteva ne pravimo nikakav ultimativni uslov za saradnju sa svima koji se bore za manje i skromnije zahteve u cilju poboljšanja položaja studenata i dostupnosti školovanja što širim društvenim slojevima. Zbog toga kao naš trenutni minimalni cilj i zahtev usvajamo zahtev koji je formulisala većina učesnika aktuelnih studentskih protesta – školarina ne veća od tri minimalne plate i ostali detaljirani zahtevi… (razviti konkretne zahteve o režimu studija, studentskom standardu… )

Naš konačan organizacioni cilj jeste da nacionalnom nivou izgradimo nezavisnu studentsku demokratsku sindikalnu organizaciju koja će na svim nivoima istisnuti marionetske kvazi-studentske organizacije pod kontrolom političkih stranaka i lišiti ih mogućnosti da uzurpiraju naša predstavništva i govore i odlučuju u naše ime.

To nikako ne znači da studenti koji su politički opredeljeni i koji su članovi političkih stranaka ne mogu biti članovi naše sindikalne organizacije. Oni to mogu biti ali samo po doslednim demokratskim pravilima i pod jednakim uslovima koji važe za sve studente. Sve one koji rade i deluju protiv zajedničkih interesa studenata po nalogu neke stranke ili nekog drugog političkog organizma imamo i pravo i obavezu da isključujemo iz naše nestranačke studentske organizacije.

Sindikat je masovna organizacija za borbu za najšire elementarne interese neke socijalne grupe ili klase, a ne nikakva ideološka stranačka politička organizacija sa planom generalnog preustrojstva globalnog društva i njegovog političkog sistema. Njegova politička opredeljenost ne ide dalje od odbrane  osnovnih građanskih i demokratskih prava i sloboda za sve članove društva. Bez tih osnovnih demokratskih prava i sloboda nije moguće ni postojanje ni delovanje nikakvog demokratskog sindikata.

Studenti nisu niti mogu biti ni socijalno ni politički monolitni, ali njihova ogromna većina je nesumnjivo poreklom iz radnog stanovništva, iz stanovništva koje živi od svog, a ne od tuđeg rada i koje deli sa studentima temeljne interese i ciljeve: pravo na obrazovanje i prava na rad. Zato je glupo objašnjavati saradnju sa radničkim sindikatima time „što će i studenti kad završe školovanje tražiti posao i postati radnici“. Radnici već danas imaju interes da mogu da besplatno ili što jeftinije školuju svoju decu i da njihova deca imaju garantovano zaposlenje kada završe školovanje.

Pravo na rad i pravo na školovanje su tradicionalni zahtevi radničkog i studentskog pokreta i tu je osnova njihovog socijalnog i svakog drugog jedinstva, pa i sindikalnog. Glupo je da pojedinačni studentski emisari bez ikakvog jasno definisanog mandata neformalno ili poluformalno idu u radničke sindikate i pozivaju ih „dođite na naš protest da nas podržite“. To se ne radi tako.

Treba konstituisati legitiman studentski predstavnički organ sa jasno definisanim mandatom, a zatim se pismenim dopisima obratiti sindikatima i predložiti im usvajanje zajedničke deklaracije ili neke druge javne izjave o zajedničkim ciljevima i interesima studenata i radnika uopšte i u svakom datom trenutku posebno. Takav legitiman predstavnički organ nikako ne može biti nikakav anonimni emisar koji ide sa nemuštom i neinteligentnom molbom „dođite na naš protest da nas podržite jer ćemo i mi sutra biti radnici“.

A tek posle javnog obraćanja zvaničnom zajedničkom deklaracijom – ili dvema usklađenim posebnim deklaracijama: studentskom i radničkom – može biti ozbiljnog govora i planiranja saradnje i zajedničkih akcija studentskih i radničkih sindikata.

Neophodno je detaljno i temeljno poznavanje pravne materije i svih propisa u oblasti u kojoj se krećemo i delujemo, inače su uvek moguća iznenađenja i opstrukcije i provokacije od strane vlasti i njihovih trabanata. Zato se i u osnivanju organizacije do najmanjeg detalja moraju poznavati i poštovati svi propisi i pravila koja uređuju tu oblast i nikako ne dati vladi šansu da nam pravno osnovano odbije naš zahtev za registraciju naše sindikalne organizacije već u njenim prvim koracima.

A posle osnivanja dve ili tri fakultetske sindikalne organizacije, već se može i mora pristupati i osnivanju i registrovanju i organizacije na nivou Univerziteta, sa perspektivom širenja na druge univerzitete i osnivanja nacionalnog sindikalnog studentskog saveza. Tek time možemo prevazići fazu kratkodahnog spontanizma i anarhičnosti stihijnih ad hoc „plenuma“ koji tapkaju u mestu kao što je to slučaj u Hrvatskoj.

U skladu sa našim radikalnim i doslednim demokratskim opredeljenjima mi odbacujemo svaki predsednički organizacioni model i zalažemo se kolektivno upravljanje i delovanje sindikata u okvirima imperativnog mandata, potpune javnosti i smenjivosti svih organa sindikata.

Gospodu koja hoće da se igraju politikantstva i revolucije i kontrarevolucije najlepše molimo da to čine negde drugde, a ne u okviru naše sindikalne organizacije i naših akcija, jer nam svojim igrarijama samo mogu naštetiti. Sindikat je reformistička, a ne revolucionarna organizacija. Efikasna borba za reforme moguća je samo uz oslonac na većinu studenata, a ne na nikakve aktivističke revolucionarne manjine i grupice koje bi na silu da svoje metode i manire nameću toj većini i koje u krajnjem rade isto što i otuđene birokratske marionete, ali sa samo drugačijim političkim predznakom. Kada su efekti isti, onda ti politički predznaci nemaju baš nikakvog praktičnog značaja. Blokade fakulteta slabačkim manjinama studenata i njihovoj borbi mogu samo da naštete, a nikako da koriste. U štrajk i blokadu se ne sme ići ako unapred nismo opravdano sigurni da ćemo na svojoj strani imati dovoljno studenata da nas ne mogu ugroziti nikakve provokatorske manjinske grupice. Revolucionari mogu naći zahvalno polje za svoju delatnost u masovnoj reformističkoj organizaciji, ali nikako ne apstraktnom antireformističkom propagandom, nego upravo najdoslednijom i najodlučnijom borbom za masovne reformističke zahteve i studentsko jedinstvo u borbi za te zahteve uz savesno poštovanje i odbranu nezavisnosti studentske sindikalne organizacije od svih partikularnih političkih organizama uključiv i svoje sopstvene.

Na kraju, zašto se o SSSFF govori i kao o „udruženju građana“? Zato što nema nikakvog posebnog zakona o studentskim organizacijama i sve već postojeće studentske organizacije registrovane su na osnovu zakona o udruženju građana. Registrovati ga kao sindikat, na osnovu zakona o radu, nije moguće jer zakon o radu sindikalne organizacije definiše isključivo kao organizacije zaposlenih. No, to nije nikakva smetnja da mi već i u naziv organizacije stavimo odredbu „sindikalni“ i da ciljeve i način delovanja organizacije definišemo i formalno i sadržajno kao sindikalne.

Postojeće studentske i sindikalne organizacije za sedište imaju zgradu Filozofskog fakuleta i sigurno imaju i neke prostorije u zgradi fakulteta. Da bi se registrovali na toj adresi neophodna nam je pismena saglasnost fakultetske uprave, a ova nam je sigurno neće rado dati bez značajnog pritiska sa naše strane. Taj naš zahtev je potpuno legalan, a mnogo je legitimniji od  kukavnog statusa obe postojeće studentske organizacije, što se dokazuje brojem studentskih potpisa ispod zahteva. Ne tražimo ništa više od onoga što je dato tim organizacijama koje nemaju apsolutno nikakvog legitimiteta, ali imaju naklonost režima i fakultetskih vlasti. Spremni smo da sa tim organizacijama delimo istu adresu i iste prostorije na fakultetu pod istim uslovima za sve. Kad jednom uđemo u te prostorije, oni će sigurno brzo sami pobeći iz njih.

Uprava Fakulteta će verovatno razvlačenjem i odugovlačenjem odgovora na zahtev za odobrenjem registrovanja na adresi fakulteta i za korišćenjem prostorija na fakultetu pokušati da opstruira osnivanje nezavisne sutentske sindikalne organizacije, a njeno eventualno izričito odbijanje treba napasti kao napad na pravo i slobodu udruživanja i povesti najširu i najodlučniju kampanju protiv tog napada – prikupljanjem potpisa, saopštenjima za javnost, što širim studentskim zborovima, a kao poslednje sredstvo upotrebiti i opominjuće blokade Fakulteta ili samog dekanata. Blokada može imati i neformalan ili prikriveni formalan oblik – npr. stotinjak studenata se može odjednom pojaviti u kabinetu dekanke i zahtevati razgovor s njom o svom zahtevu i svojim pravima i odbijati da izađu dok ne budu primljeni na razgovor.

Ljigava fakultetska uprava će sigurno pokušati da taj zahtev opstruira bar odugovlačenjem odgovora, ako ne i izričitim odbijanjem. Privatizatorska mafija sigurno neće rado dozvoliti osnivanje nezavisne studentske sindikalne organizacije jer je sasvim svesna opasnosti koje takva organizacija znači za nju i njenu lupešku politiku.

Posebno pitanje je pitanje odnosa prema tzv „studentskom parlamentu“ i „izborima“ za njega i tu treba pripremiti poseban i detaljno razvijen program prelaznih zahteva za demokratsku reformu tog parlamenta i načina izbora u njega. Treba računati i sa privremenom fazom „dvovlašća“ kao prelaznom fazom u borbi za nezavisno studentsko predstavništvo pred državom i fakultetskim vlastima.

Treba delovati brzo i energično pre nego nastupi talas demoralizacije zbog prekida blokade, a sam prekid blokade objasniti ne kao poraz nego kao prelazak na nove taktičke i organizacione oblike borbe. Zato ga i treba izvesti što bezbolnije i što efektnije, ne kukajući i lamentirajući na nasilje vlasti, nego otvarajući nove perspektive za borbu protiv tog nasilja.“

Pavluško Imširović je bivši šezdestosmaš, prevodilac iz Beograda i aktivista Radničkog političkog saveza Srbije. Kao komunistički opozicionar više puta je hapšen u periodu 1971-1991.g. zbog opozicione političke aktivnosti. Jedan je od organizatora antiratnog pokreta u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji 1991.g, a iste godine je i suosnivač Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“.

Oglasi

Odgovori

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: