LEVO-DESNO postizborne Srbije


”Poslednji izbori pokazuju da se zapravo suštinski ništa nije promenilo. Sve ono čime nas je Tomislav Nikolić plašio svojim političkim postojanjem, DS je u praksi ostvarila: od porasta desničarskih ideja, organizacija i delovanja, do potpune propasti pravosudnog, privrednog, obrazovnog, zdravstvenog i svih ostalih sistema. Zapravo, Nikolić teško i da ima šta da upropasti pošto je Tadić sa svojom okruženjem već završio taj posao. Pojačani uticaj kvazi-levice koju predvodi SPS je zapravo sasvim logičan. Sa jedne strane predstavlja nastavak nacional-socijalističkih tendencija koje je Milosević oličavao, a sa druge nostalgiju za vremenima u kojima se, i pored ratova, rekordne svetske inflacije, dominantne sive ekonomije, ipak, lakše preživljavalo i živelo. Mutna voda u kojoj su mnogi napravili manje ili veće imperije, a svako imao šansu da radi nešto manje ili više protivzakonito i relativno dobro pre-živi u odnosu na sadašnji trenutak. Naravno da je to sasvim pogrešno s obzirom da Srbija od pre 20 godina nije bila ni iscedjena ni izmrcvarena u meri u kojoj je danas, da je ipak postojalo neko zrnce nade u bolje sutra, makar ono bilo i sumanuto nacionalističko.”

piše Vladimir Tasić

Osim snažnih, temeljno formulisanih i brižljivo gajenih nacional-fašo-klerikalnih ideja, na političkoj sceni Srbije ne postoji ni jedna druga jasno formulisana ideologija oko koje bi mogao da se okupi svet koji ne želi da se svrsta u gorepomenutu idejnu sadržinu. Najozbiljnija formulacija kojom se barata je “pristupanje EU” kao da to samo po sebi znači ideološku osnovu organizacije države i društva. Pod time se najčešće podrazumeva maglovita ideja “demokratije”, “ekonomskog prosperiteta” i “građanske države”… šta god svaki ot tih termina značio na našem tlu, a znače sve i svašta, u zavisnosti od toga ko ih koristi i tumači.

Nalazimo se u idejnom vakuumu u kome je lični interes zamenio zajednički. Partije funkcionišu kao preduzeća koja rade po principu “državni posao je najbolji posao”: pošto sve transakcije pretvoriš u javni dug, tebi ostaje gomila para, a građani otplaćuju ukupnu sumu. Sasvim idealna organizacija za jedan kriminalni klan, ali ne i za državu. Osvajanje vlasti je pitanje biznisa i bogaćenja a ne pitanje organizacije države i društva. Građani su pretvoreni u “veliku ovcu“ na kojoj se zapatilo jato krpelja koji beskrajno uživaju u tovljenju objašnjavajući ovci kako je upravo zato što je puna krpelja posebna i jedinstvena i da je svi ostali zapravo mrze zbog toga. Ovca k`o ovca, veruje.

Programi političkih stranaka se suštinski ne razlikuju skoro ni po jednom pitanju, osim u detaljima i formulacijama: parlamentarna demokratija, privatne investicije, ekonomski prosperitet, socijalna pravda, Kosovo je Srbija, članstvo u EU, dobri odnosi sa svima, što više stranog kapitala to bolje… u kraćim crtama, ovo piše u svakom programu. Zapravo, nista od svega ovoga nisu programi, tj. nisu ideološke osnove organizacije države, nego zbir opštih mesta izgovoren na način koji savršeno ispunjava formu da se partija registruje.

Vrlo jasno i precizno definisano nepostojanje bilo kakve političke i socijalne svesti u Srbiji očitava se u onome što se naziva “sindikalno organizovanje” radnika. Prva asocijacija na reč “sindikat” su svinjske polutke, zimnica i jeftina letovanja, a kod onih sa više ambicije pominju se i radničke sportske igre u nekom od sindikalnih letovališta svakog leta. To je možda i imalo smisla u tom obliku dok je država bila radnička, dok je postojalo samoupravljanje i dok nije postojao pojam “gazde” u SFRJ. Međutim, u trenutku kada se situacija iz korena promenila, jedino sto su rukovodstva sindikata uspela da izvedu je da postanu još jedno od sredstava pritiska države, pri tome “iz naših redova”. Vlast ih je u poslednjih 25 godina koristila isključivo kao sredstvo političkog pritiska na protivnike, bilo da je to opozicija ili NATO. Dakle, sindikat je postao oruđe u rukama države. Stalno podvlačeći kako “nije politička organizacija” (sto je u širem smislu notorna neistina), već samo “organizacija koja štiti prava radnika”, ne opredeljujući se, javno, ni u jednom trenutku ni za jednu političku opciju, sindikati počinju sasvim da se rastaču u trenutku “demokratizacije” društva, kada je vlast procenila da možda postoji mogućnost da se svrstaju uz nekoga, a da to nisu oni. Formiranje raznih sindikalnih organizacija je procvetalo kao jedan od unosnijih biznisa… i to je ostalo do danas.

Političke partije, intelektualna elita i nevladin sektor se nikada nisu pozabavili realnim i pravim osvešćivanjem radnika i sindikata o njihovoj socijalnoj ulozi. Čini se da su intelektualci prezirali sindikate, političke partije ih smatrale nebitnim, a sama sindikalna rukovodstva suviše trgovala ili pokušavala da trguju svojim uslugama.

To je dovelo do apsolutnog odsustva solidarnosti u Srbiji. Štrajkovi su gotovo svakodnevni, što pojedinačnih strukovnih organizacija, što pojedinačnih grupa radnika, što poljoprivrednika koji još pokazuju i najveći stepen međusobne solidarnosti. Svako je okrenut sopstvenoj nersreći i ne primećuje da je ta nesreća istovetna nesreći svih ostalih, a još manje da je uzrok isti. Država kombinacijom štapa i šargarepe održava stvar pod kontrolom, sindikati se povremeno jave iz nesvesti nekim nemuštim jaukom, ali sve u svemu, socijalna svest kod većine stanovništva (a vecina spada pod “radničku klasu”) ne postoji. To odsustvo solidarnosti je zapravo ono na čemu se i temelji mogućnost svake vlasti da opstane.

Ovde bismo se rado osvrnuli na društveni karakter, istoriju, narodne umotvorine u vidu poslovica (“use i u svoje kljuse”, “šut se sa rogatim ne bode” itsl.) i izvukli zaključak kako je podanički mentalitet zapravo prevashodan u Srbiji. Možda to površnom tumaču zvuči kao eugenika, ali iz naše perspektive to nema nikakvih dodirnih tačaka sa genetikom, već sa vekovnim vaspitavanjem i odgajanjem, sa vrlo pedantno šturim i škrtim obrazovanjem koje je SPC držala pod svojom kapom do 19. veka, sa doboko usađenim strahom, čvrstim primitivnim držanjem za “tradicionalne, patrijarhalne vrednosti” koje u svojoj suštini podrazumevaju ”daj bogu božje, a caru carevo i sve će da bude u redu”. Međutim, došli smo do trenutka u kome zaista više nema šta da se da. Devastirana i opljačkana, porobljena od strane interesnih bandi domaćih i stranih razbojnika, Srbija je ostala prazna, jadna i bedna. Uništena ekonomija, sve što je moglo od mladih intelektualaca, tehničkih profesionalca, umetnika… sve je otišlo van Srbije, dok se ta suva drenovina cedi i dalje ne bi li se još koja kap iz nje isterala. Time je neobičnije odsustvo solidarnosti i socijalne svesti. Kao da je strah od podizanja glasa i pobune jači od straha od smrti i od gladi, uništavanja šansi dolazećim generacijama da žive iole pristojnije. Zakazivanje intelektualne elite da barem pokuša da ostvari dijalog sa sindikatima i poradi na osvešćivanju i solidarnosti pokazuje se kao najveći nedostatak u ideji promene. Bez solidarnosti i socijalne svesti, nema ko tu promenu da nosi. Vrlo smo skloni upotrebi teških reči na ovom mestu, no, suština je u tome da u ovom trenutku solidarnost nije ni moguća s obzirom da su u svakoj sferi podeljeni resori među interesnim grupama koje se grčevito grabe za svaku mrvicu koristi do koje mogu da dođu.

Takozvana intelektualna elita kao da ne razume ništa od svega i sasvim uredno i temeljno se bavi sporednim proizvodima ovakvog političkog stanja, pošto je i situacija sa medijima i pravosuđe i nacional-fasizam i sumanuti ekonomski potezi, monopolizacija, korišćenje privilegovanih pozicija, partokratija, itd… samo posledica nepostojanja jasnog stava kakvu državu i kakvo društvo hoćemo.

Ukoliko hoćemo ”kapitalističku demokratiju” sa takozvanim slobodnim tržištem, privatnim vlasništvom nad sredstvima za proizvodnju, multinacionalnim korporacijama i bankama koje imaju prvu i poslednju reč, onda je to jedna stvar, međutim, ukoliko želimo državu njenih građana, u kojoj su oni na prvom mestu, kao i način i kvalitet života, obrazovanje, zdravstvo, infrastruktura, onda je to nešto sasvim drugo…

Naša kritika upućena najvećem delu intelektualne elite podrazumeva to da se zapravo plaše da se opredele pošto su im važnije crkavice koje se dobijaju kako od države, tako i od stranih Fonova i fondacija koje su sve zagovornice neo-liberalnog kapitalizma, multikorporacijske države koja služi isključivo i jedino interesu očuvanja i uvećanja kapitala. Jalovost ispraznih kritika nus-pojava udara u glavu povodom dilema na temu “da li su intelektualci krivi što je Boris Tadić izgubio izbore”. Diskusije na tu temu na “Forumu intelektualaca” nose političku zrelost koju nosi i čitavo društvo: kmetovi diskutuju o ponašanju feudalca u bogobojažljivom i ne baš smislenom tonu, kritikujući potkivača njegovog konja sto nije pravio drugačijim potkovice kojima je ugazio letinu. Dakle, šteta bi bila mnogo manja da su potkovice bile drugačije.

Poslednji izbori pokazuju da se zapravo suštinski ništa nije promenilo. Sve ono čime nas je Tomislav Nikolić plašio svojim političkim postojanjem, DS je u praksi ostvarila: od porasta desničarskih ideja, organizacija i delovanja, do potpune propasti pravosudnog, privrednog, obrazovnog, zdravstvenog i svih ostalih sistema. Zapravo, Nikolić teško i da ima šta da upropasti pošto je Tadić sa svojom okruženjem već završio taj posao. Pojačani uticaj kvazi-levice koju predvodi SPS je zapravo sasvim logičan. Sa jedne strane predstavlja nastavak nacional-socijalističkih tendencija koje je Milosević oličavao, a sa druge nostalgiju za vremenima u kojima se, i pored ratova, rekordne svetske inflacije, dominantne sive ekonomije, ipak, lakše preživljavalo i živelo. Mutna voda u kojoj su mnogi napravili manje ili veće imperije, a svako imao šansu da radi nešto manje ili više protivzakonito i relativno dobro pre-živi u odnosu na sadašnji trenutak. Naravno da je to sasvim pogrešno s obzirom da Srbija od pre 20 godina nije bila ni iscedjena ni izmrcvarena u meri u kojoj je danas, da je ipak postojalo neko zrnce nade u bolje sutra, makar ono bilo i sumanuto nacionalističko.

Objektivno, građanima Srbije će da bude sve gore i gore s obzirom da će država da nastavi da cedi sve što se iscediti da, da će pritisnuta od strane MMF-a i EU početi da primenjuje “mere štednje”, da će privreda nastaviti da se odvija u pljačkaskom tonu, a partije zarad sopstvenog finansijskog opstanka i pojedinačne koristi nastaviti, u takvom kontekstu, mitološki trasiranim putem “ka EU”. Poslednji izbori su samo promenili imena igrača na određenim pozicijama, dok je igra ostala ista, do potpunog gubitka. Čak ni u najavi ne postoji nova politčka snaga koja bi mogla da pokuša da se nametne idejama o realnim promenama, idejama koje bi menjale suštinu, a ne formu. Ovde se vraćamo na temu solidarnosti koja ne postoji. Da li je moguće da se zamisli grupacija u kojoj bi intelektualci, sindikati, pojedinci, nevladine organizacije, oni koji su konacno shvatili da svi imamo jedan te isti problem, na temelju solidarnosti napravila taj politički pokret sa idejom sasvim drugačijeg organizovanja društva? U Srbiji, u ovom trenutku, to je gotovo sasvim nemoguće. Razjedinjeni u koncepcijama i interesima koji se preklapaju i samim tim isključuju jedan drugog, sa kvazi idejama, strahovima, nesigurnostima i nesposobnoscu koja preovladjuje, taj zadatak, trenutno deluje kao čista utopija. Ukoliko još uzmemo u obzir to da bi bilo kakva realna promena organizacije društva pokazala izrazitu nesposobnost nosioca vlasti na pojedinačnim mestima, kao i isto tako sumanutost i nedotupavnost ideja dobrog dela onoga sto se naziva intelektualnom “elitom”, jasno je da se nalazimo u zatvorenom loncu ostavljenom negde iza kuče, čiji sadržaj lagano truli.

Nepostojanje jasne svesti o tome da je nemoguće imatu državu i društvo koje će da postoji zbog građana koji tu žive (namerno ne koristim termin “narod”), državu čija će svrha biti da svaki pojedinac što bolje i kvalitetnije živi, sve dok je kapital osnovno merilo svega. Proces koji se odvija u nekim zemljama koje su bile ili su u sličnoj situaciji kao i Srbija sada je proces hrabrosti da se prihvati jednostavna istina da kapitalizam, naročito u svojoj mutlinacionalnoj, korporacijsko-bankarskoj formi, ne vodi nigde do u propast čoveka, građana, pojedinca.

Najveći deo Južne Amerike, Island, Grčka sa mogućnošću pobede levice, dolazak socijalista u Francuskoj na vlast, gubitak demohrišćana u Nemačkoj i pobeda socijaldemokrata u pojedinim pokrajinama, su samo neki od vrlo jasnih pokazatelja da svest o tome, u zemljama u kojima postoji intelektualni nukleus sposoban za nezavisno kritičko mišljenje, postaje dominanta. No, ta uloga intelektualne elite ima smisla samo ukoliko se ona bavi bitnim stvarima i ukoliko se obraća onome što zaista jeste problem. Naša situacija, na žalost, pokazuje da ni ta elita nema međusobni konsenzus oko toga šta jeste važno, a šta nije. Najveći deo njih zagovara neo-liberalni pristup kao jedini ispravan, jedan manji deo je na liniji socijal-demokratske kontrole kapitala, dok se neki time uopšte i ne bave smatrajući da su sporedna pitanja koja proizilaze iz osnovnih postavki, zapravo najvažnija. Ta vrsta nezrelosti, kukavičluka i jalovosti proizvodi situaciju u kojoj ne postoji snaga koja bi mogla bar da ukaže na suštinu problema, a kamoli da ga preciznije definiše i ponudi neko rešenje.

Limb u kome tavorimo je posledica nekoliko stotina godina sitnosopstveničke, koristoljubive paranoičnosti, kmetovske psihologije iz koje ni naša “elita” nije uspela da se izvadi. Kratak period drugačijeg promišljanja i organizovanja društva većina smatra sramotom i greškom. Naša tragedija je tragedija ubedljive gluposti koju tragedijom čini samo to što ima posledice na veliki broj ljudi, na čitavu državu, u suprotnom bi smo ostali na nivou melodramskog, ljubavnog vikend romana.

Oglasi

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: