Đurđevdanski izbori u Srbiji: Trka sa jednim konjem
”Bliže se Đurđevdanski izbori u Srbiji. Počela je oštra i prljava kampanja. Birači mogu demokratski da biraju između različitih opcija. Procedura će biti ispoštovana. Sve će biti pod kontrolom. Ako izbori budu ocenjeni kao fer, to će biti znak da smo demokratski sazreli. Lepo. Nedostaje samo jedan uslov. Da bi na delu bila demokratija potrebno je nadmetanje različitih programa? Ima li u Srbiji alternativnih programa ili su sve stranačke vizije u suštini slične? Da li su centralistički radikali i vojvođanski autonomaši alternativne ili srodne stranke?”
piše Todor Kuljić
Pre odgovora na ovo pitanje treba imati na umu da slom evropskog socijalizma nije doneo kraj istorije nego kraj politike. U kom smislu? Ako politika živi od alternativnog mišljenja onda je bezalternativnost neoliberalizma uništila istinsko političko nadmetanje. Nemački sociolozi H.Bude i A.fon Luke pišu o kraju sna o pravednom društvu, o nestanku socijalne svesti i o današnjem klasnom društvu bez klasne borbe. Uljuljkana u sigurnost koju joj osigurava Brisel, posednička buržoazija je provincijalizovana. Bogati se ne legitimišu kulturnom misijom. A i zašto bi? Ključno pitanje o odnosu rada i kapitala je u senci TINA principa. There is no alternative. Mlađan Dinkić obećava kapitalu snižavanje poreza, a Boris Tadić se u kampanji hvali investicijama stranog kapitala. Kažu da će kapitalisti zapošljavanjem doneti dobrobit. Najpre sebi, a onda i sirotinji. Kažu da veća profitabilnost vodi sreći svih. Jednako onome ko seče kupone i onome ko radi u trećoj smeni za 150 Eura. Moralnu ekonomiju društva reguliše tržište. Ako je plaćen porez na profit osigurano je poštenje kapitala. Plati porez pa nastavi sa eksploatacijom. Porez na profit čisti od greha bogate. To je patriotizam bogatih, moralni čin da ne može moralniji biti.
Ima li ipak neke solidarnosti? Ima. U fragmentizovanom neoliberalnom društvu sa drastično nejednakom raspodelom sigurnosti surogat solidarnosti je samo nacionalna homogenost. Stranke se svuda svađaju oko toga koja je više patriotska. U Srbiji je Kosovo najuzvišeniji simbolički kapital bezalternativnih stranaka. Nadmetanje oko brige za Kosovom simulira lažnu alternativnost. Koliko god imali oprečan stav prema Kosovu, DS, DSS i SRS su na istom koloseku. Kojem?
U secesionističkom konstituisanju novih balkanskih država pre dvadesetak godina trijumfovao je etnokratski liberalizam (pravna država, podela vlasti, ali samo za pripadnike moje nacije). Iste države se danas hvale poštovanjem prava manjina, što je uglavnom ukras država koje su uspešno ostvarile etničko čišćenje (Hrvatske i Kosova). Za prava manjina uglavnom se bore nevladine organizacije pomognute briselskim novcem. Kao u svakom kapitalizmu ni ovde se ne vidi gde prestaje iskrena briga za manjine, a gde počinje srebroljublje. Samozvana levica još je pragmatičnija. Ona je odavno napustila internacionalizam iz straha da ne bude prokazana kao izdajnik nacije. I naravno da ne bude poražena na izborima. Jer nigde na izborima anacionalne partije nemaju šanse. A nostalgični projugoslovenski glasovi svuda su sinonim veleizdaje. Tranzicijska levica je prihvatila ovu igru sa identitetima i ravnopravno se nadmeće sa liberalima i konzervativcima u patriotizmu. Doduše, ima toga u svim zemljama tranzicije, ali na Balkanu to nije bila obična igra, nego ples oko lomače. Kod nas nisu obični rituali ekskluzije korišćeni da bi se nove države u nacionalnom, civilizacijskom i konfesionalnom pogledu što markantnije razgraničile od drugih. Identitet novih država tražen je u prljavom ratu koji je nakon oslobođena pozlaćen u raznim oslobodilačkim mitovima. Politički deo levice je sa sobom u nacionalizam povukao i teorijsko krilo levice. Ništa ne menja na stvari to što mnogi intelektualci i danas za sebe tvrde da su levičari, iako brane tranziciju, kapitalizam i nacionalni interes. To ne govori samo o njihovoj iskrivljenoj svesti nego i o neprevladanoj savesti.
Treba biti slep pa ne videti da na čitavom bivšem jugoslovenskom prostoru dominira bezalternativna desnica sa raznovrsnim nacionalnim ili verskim ključnim simbolima: od Majke Božje i pape u Hrvatskoj preko vehabija u BiH do Dveri i Obraza u Srbiji. D.Ugrešić je skoro primetila da je „cijela Hrvatska uronjena u desnicu, i safta se u desničarskoj marinadi već dvadeset godina”. Slično je i kod drugih bivših bratskih republika. Svuda se nudi topla nacionalna i konfesionalna zajednica istovernika i sunarodnika. Manje je važno to što je ova topla zajednica smeštena u hladno kapitalističko društvo prepuno nesigurnosti i nezaposlenosti. Nejednakost je, između ostalog, zamagljena i na digitalni način. Naizgled jednak pristup internetu i društvenim mrežama jeste još jedan trik neoliberalizma: „Zaposleni i nezaposleni, bogati i siromašni, izvolte na blogove i recite sve“. Iza sveopšte dozvoljenosti se ne skriva demokratija nego represivna tolerancija neoliberalizma. Odsustvo tabua je manipulativna poluga desnice.
Nema kulture javnog dobra u društvu u kom je sve na prodaju. Niže klase su izgubile nadu u socijalni uspon. Vlast koja se hvali uspešnom privatizacijom indukuje rezignaciju, a ne optimizam. Svojevremeno je B.Breht branio radničku klasu od buržoazije sklone moraliziranju rečima: „Najpre ždranje, a potom moral“. Ko kaže da to važi za tekuću izbornu kampanju u Srbiji? Ili za one skorašnje u Hrvatskoj i Sloveniji? Bože sačuvaj!
Todor Kuljić je profesor Sociologije politike na Filozofskom fakultetu u Beogradu i član Saveta Novog Plamena
Novi Plamen (Blog) 