Ono što danas u Srbiji sebe naziva levicom?: Reagovanje na tekst “Levica u Srbiji danas?


”Zašto bi bile “uzaludne” sve one hiljade dramatičnih i dinamičnih iskustava u štrajkovima, antikorupcijskim protestima i drugim radničkim inicijativama preduzetim u Srbiji za proteklih desetak godina? Zato što nisu oduvali “politički kapitalizam” na đubrište istorije? Zato što nisu demokratizovali čak ni svoje sindikate, a kamo li društvo? Zato što su znali da budu neuspešni čak i u najkratkoročnijim zahtevima? OK, nek bude, ali za čega onda odati priznanje ovim drugima? Za “mikrokosmos svetskih dešavanja”? Neke takve diplome su se u otporaška vremena delile po seminarima za mlade lidere, a deli ih valjda i Sonja Liht za političku izuzetnost. Na levici je to koliko i Užice na Sandžaku.”


piše Ivan Zlatić


Kaže Branko Mišović da su napori zaposlenih u Jugoremediji “uzaludni”. Za one koji ne znaju, protiv ključnih nosilaca ovih napora, članova menadžmenta fabrike i aktivista Pokreta Ravnopravnost, već dve godine hajkaju Vlada (Ministarstvo ekonomije, MUP, tužilaštvo i RFZO su najvidljiviji izvršioci, mada je jasno da riba smrdi iz Nemanjine 11) i mejnstrim mediji, isključivo jer je ova fabrika, da budem što precizniji, pod alternativnom kontrolom, odnosno nije pod kontrolom jedinih faktičkih autoriteta u Srbiji – stranačkih i lopovskih struktura[1]. Čak i da ništa više o Jugoremediji ne znamo, samo njeno odolevanje i istrajavanje u ovakvim uslovima već jeste “smisao”, “korist”, ili kakav drugi antonim “uzaludnom”. Pritom je hajka pre dva ipo meseca prouzrokovala i pretnje, pod prepoznatljivim potpisom “Čekamo vas!”, da bi se pretnje onda i ostvarile u noći između 22. i 23. februara, pokušajem ubistva Roberta Faija betonskim pločnikom u glavu.

>Branko Mišović: Levica u Srbiji danas?

Uzalud?

Branko Mišović, ustvari, samo na jedan neuobičajeno direktan način demonstrira najveći problem onoga što danas u Srbiji sebe naziva levicom. Naime, istovremeno dok za petooktobarskie promene (sa punim pravom) kaže da bile su “arogancija lidera i ignorancija društvene dinamike”, a levici u Srbiji proriče “dug put afirmacije kroz radničku borbu oličenu u sindikalizmu”, Mišović diskvalifikuje postpetooktobarsku radničku borbu kao “uzaludnu” (što je kudikamo arogantnije od ignorisanja), a odaje priznanje “novonastalim urbanim pokretima koji su bili mikrokosmos svetskih dešavanja”.

Zašto bi bile “uzaludne” sve one hiljade dramatičnih i dinamičnih iskustava u štrajkovima, antikorupcijskim protestima i drugim radničkim inicijativama preduzetim u Srbiji za proteklih desetak godina? Zato što nisu oduvali “politički kapitalizam” na đubrište istorije? Zato što nisu demokratizovali čak ni svoje sindikate, a kamo li društvo? Zato što su znali da budu neuspešni čak i u najkratkoročnijim zahtevima? OK, nek bude, ali za čega onda odati priznanje ovim drugima? Za “mikrokosmos svetskih dešavanja”? Neke takve diplome su se u otporaška vremena delile po seminarima za mlade lidere, a deli ih valjda i Sonja Liht za političku izuzetnost. Na levici je to koliko i Užice na Sandžaku.

Problem na koji pokušavam da ukažem otprilike glasi ovako: da je svaki “novonastali urbani pokret” onomad izabrao jednu radničku borbu i posvetio joj onoliko vremena i rada koliko je “zaludna” osamdesetogodišnja Zaga Golubović posvetila Jugoremediji, ozbiljniji bi danas bili naši izgledi i za “nešto i proizvoditi”, i za levicu, pa i za vajni “mikrokosmos”. Napokon, razrešenje korupcionaške afere oko prodaje Jugoremedije 2002. godine i potonjeg kršenja zakona i ugovora od strane države i mafijaša Ninija Stefanovića, ušlo je prošle nedelje u Rezoluciju B7-0000/2012 Evropskog parlamenta kao jedna od obaveza srpskih vlasti u nastavku EU integracija. Da smo malo manje zevali gde se konj potkiva, a malo više zapeli oko još nekog štrajka, imalo bi se danas štošta više posmatrati “u svetlu tekućih evropskih intregracija”. Ovako, “uzaludna” Jugoremedija je daleko, daleko najlevičarskija imenica u šezdesetak tačaka Rezolucije Evropskog parlamenta kojom je Srbiji odobren status EU kandidata.

I još nešto.

Rođen sam i odrastao u Čačku, u partizanskoj porodici. Čačak je grad Filipa Filipovića, Koste Novakovića, dr. Dragiše Mišovića, Ratka Mitrovića, Milice Pavlović, Milke i Miloša Minića, Radenka Mandića i mnogih drugih. O ulozi boraca Čačanskog partizanskog odreda “Dr. Dragiša Mišović” u oslobođenju Čačka i Gornjeg Milanovca 1941. godine, stvaranju Užičke republike i podvizima Druge proleterske brigade (formirane u Čajniču nakon Prve ofanzive, od desetkovanih delova užičkog, šumadijskog i čačanskog odreda), postoji obimna literatura, u koju Branko Mišović očigledno nije ni zavirio. Moja baka je, iz odmazde što joj je otac bio u partizanima, jedne prilike za dlaku izmakla četničkom nožu. Da nije, ni mene ne bi bilo, pa Mišovićev opis “srbijanske levice” u Jugoslaviji po malo doživljavam i kao ličnu uvredu.

Užice, naravno, nije na Sandžaku.

Ivan Zlatić je aktivista Pokreta za slobodu i član Saveta Novog Plamena



[1] Neprecizno bi bilo reći da je Jugoremedija pod radničkom kontrolom, jer iako njen menadžment čine nekadašnji lideri štrajka, ljudi koji su se 1. marta 2007. godine, nakon trogodišnje mukotrpne bitke izborili protiv vlade i Ninija Stefanovića, takav menadžment ipak ne bi bio moguć da za njega ne glasaju i tzv. „spoljašnji“ akcionari, to jest akcionari koji nisu ujedno i radnici Jugoremedije. Drugim rečima, ovakva uprava u Jugoremediji proističe koliko iz borbe radnika-akcionara, toliko i iz uvažavanja te borbe od strane ostalih akcionara, što je u kontekstu Srbije čini ne samo alternativom, već i subverzijom.

Oglasi

Odgovori

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: