Učinimo Evropu demokratičnijom!


”Ukratko rečeno kriza zahteva najveću moguću pažnju. Ali, pored toga, njeni  politički akteri ne bi smeli zaboraviti greške u konstrukciji, koje se nalaze u temeljima ove monetarne unije i koje se ne mogu ispraviti nikako drugačije nego adekvatnijom političkom zajednicom. Evropskoj Uniji nedostaju neophodne nadležnosti za ujednačavanje nacionalnih ekonomija, koje pokazuju drastične razlike u vlastitim sposobnostima međusobnog takmičenja”.  [1]

 

piše: Jürgen Habermas

 «Evropski ugovor» još je samo pojačao staru grešku: ugovori nisu obavezni u krugu šefova vlada te ostaju ili bez učinka ili su nedomokratski natureni zbog čega moraju biti zamenjeni jednom vrstom neosporive institucionalizacije zajedničkih odluka. Nemačka savezna vlada postala je ubrzivač izvesne nesolidarnosti, koja se širi celom Evropom, jer je isuviše dugo zatvarala oči pred jedinim konstruktivnim rešenjem, koje je u međuvremenu čak i jedan Frankfurter Allgemeine Zeitung sažeo lakonskom formulom: «Više Evrope». Sve vlade, koje su time pogođene, su zatečene i paralizovane pred  dilemom u kojoj su na jednoj strani imperativi velikih banaka i agencija za rejting, a na drugoj strani njihov strah od gubitka legitimiteta, koji im preti u suočavanju s vlastitim frustriranim stanovništvom. Luda trka za uvećanjem otkriva ustvari nepostojanje šire perspektive.

Otkad se period embedded capitalism-a privodi kraju a globalizovanih političkih tržišta ponestaje, sve je teže i teže državama OCDE (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, prim.prev.) stimulisati ekonomski rast i jamčiti  pravednu raspodelu prihoda i socijalnu sigurnost većini stanovništva. Posle liberalizacije kurseva menjanja novca taj je problem bio skinut s vrata prihvatanjem inflacije. Budući da ova strategija povlači za sobom visoku cenu, vlade su sve više pribegavale učešću u  javnom budžetu putem kredita.

Finansijska kriza koja traje od 2008. godine još je više petrifikovala mehanizam uvećavanja državnih dugova na uštrb budućih generacija. U međuvremenu se ne vidi kako bi politike štednje – koje je teško nametnuti u unutrašnjoj politici – mogle biti na duži vremenski period pomirene sa održivim nivoom socijalne sigurnosti. Pobune mladih su opomena raznim pretnjama socijalnom miru. Barem se pokazalo, u ovim uslovima, kakva je priroda stvarnog izazova neuravnoteženosti između imperativa tržišta i regulativne moći politike. U srcu euro zone «ekonomska vlada», kojoj se verovalo, trebala je učvrstiti nadu da će uspeti dati novu snagu ugovoru o stabilnosti, koga se odavno zaobilazilo.

Predstave «izvršnog federalizma», vrlo osobenog tipa, odražavaju strah političkih elita da transformišu evropski projekat, do sada razvijan iza zatvorenih vrata, u briljantnu i argumentovanu borbu mišljenja postavljajući zahtev da se zavrnu rukavi, i to javno. Pred licem težine političkih problema trebalo bi očekivati da političari, bez odlaganja i postavljanja uslova, stave konačno evropske karte na sto kako bi na proaktivan način rasvetlili stanovnoštvu odnos stvarne cene tih delanja na kratkoročnom planu ali i njihovu istinsku korist, to jest istorijski značaj evropskog projekta.

Oni bi trebali prevazići svoj strah od sondaža javnog mnjenja i imati poverenja u moć uveravanja dobrim argumentima. Umesto toga političari se vezuju za populizam, koji su sami favorizovali skrivanjem od očiju javnosti složene i nepoželjne tematike. Na pragu ekonomskog i političkog ujedinjenja Evrope izgleda kao da politika zadržava dah i uvlači glavu u ramena. Čemu ovakva paraliza? To viđenje je zacementirano još u XIX veku te nameće odgovor koji je demosu poznat: ne postoji evropski narod. Stoga bi politička unija koja bi zasluživala takav naziv bila sazdana na pesku. Ovoj interpretaciji ja želim suprotstaviti jednu drugu: politička fragmentacija u svetu i u Evropi je u suprotnosti sa sistematskim rastom multikulturnog društva na svetskom nivou, a ona pored toga i blokira svaki napredak na polju pravnog konstitucionalizma odnosa državne i društvene moći.

Budući da je EU dosad bila monopolizovana od strane vlastitih političkih elita, to je ponašanje rezultiralo opasnom nesimetrijom – između demokratske participacije naroda u korist njihovih vlada a onda po vlastitoj volji «povlačenjem» istih na udaljene scene Bruxellesa – koja je dovela do indiferentnosti, odnosno nesudelovanja građana EU u donošenju odluka njihovog Parlamenta u Strasbourgu. Ova primedba ne opravda supstantiviranje «naroda». Jedino populizam desnice još uvek nastavlja sa karikaturalnim projektovanjem velikih nacionalnih subjekata, koji se zatvaraju jedni pred drugima, blokirajući na taj način stvaranje političke volje, koja nadilazi granice. Nakon pedeset godina imigracije radne snage, narode evropskih država, pred licem stalnog rasta njihovog etničkog, govornog i verskog pluralizma, potpuno je nemoguće zamišljati kao homogene kulturne zajednice. Pored toga, internet čini poroznima sve granice.

U teritorijalnim državama trebalo je početi s uspostavljanjem fluidnog horizonta današnjeg sveta i načina života rasprostranjenog na velikim prostorima i prožetog vrlo složenim odnosima, pa taj horizont ispuniti kontekstom komuniciranja zasnovanog na civilnom društvu, sa svojim sistemom cirkulacije ideja. Ne treba posebno reći da je isto nemoguće učiniti u okviru političke kulture koja je podeljena i dosta neodređena. Ali što nacionalna stanovništva budu svesnija i što mediji budu više radili na osvešćivanju svih o tome do koje mere odluke EU zadiru i utiču na svakodnevni život svakoga, sve će se više buditi interes za korišćenje vlastitih demokratskih prava u svojstvu evropskih građana Unije.

Taj je faktor udara postao opipljiv sa ovom krizom evra. Kriza prisiljava takođe, iako nevoljno, Savet Unije, da donese odluke koje mogu biti neproporcionalno teške po nacionalne budžete. Od 8 maja 2009 prešao se  prag u odnosu na donošenje odluka o spašavanju  i o mogućem reprogramiranju duga, a isto su to učinile i izjave o intervernciji u cilju harmonizacije svih područja, za koje postoji nadležnost (ekonomske i fiskalne politike, te za područje tržišta rada, kao i za društveno i kulturno područje).

                                                                 

Iza tog praga postavljaju se problemi pravednosti distribucije, jer s prelaskom  sa «negativne» (tržišne) na »pozitivnu» (političku) integraciju, težina se prebacuje sa legitimizacije prema rezultatima (output) na legitimizaciju prema participaciji (input). Bilo bi dakle prikladno logici tog razvoja da građani država koji moraju podnositi promene –  koje prevazilaze nacionalne granice – u raspodeli opterećenja, izraze želju da demokratski utiču, u svojoj ulozi građana Unije, na ono o čemu se dogovaraju njihovi šefovi država ili o čemu odlučuju u toj sivoj pravnoj zoni.

Umesto toga konstatujemo taktike odugovlačenja od strane vlada i odbacivanje populističkog tipa – evropskog projekta u celini – od strane samog stanovništva. Takvo autodestruktivno vladanje objašnjava se činjenicom da političke elite kao i mediji oklevaju da izvuku  razumne zaključke iz konstitucionalnog projekta. Pod pritiskom financijskih tržišta uvrežilo se uverenje da je, uvođenjem eura, data prednost projektu na ekonomskom planu, dok je njegova konstitucionalna strana zanemarena. EU se ne može afirmisati niti suprotstaviti finansijskoj špekulaciji, ukoliko ne stekne političku nadležnost vođstva Evrope, koja je neophodna kao garant, bar u srcu Evrope, to jest u monetarnoj euro zoni, konvergencije ekonomskih i društvenih razvojnih politika.

Svi učesnici u ovom procesu znaju da taj stupanj «prisilne saradnje» nije moguć u okviru danas postojećih ugovora. Posledice zajedničke «ekonomske vladavine», za koju pledira nemačka vlada, podrazumevale bi da se kao centralni zahtev postavi sposobnost kompeticije između svih zemalja unutar evropske ekonomske zajednice i protezanje daleko izvan postojećih financijskih i ekonomskih politika, pa i nacionalnih budžeta, kao i mogućnost intervencija u samu ”srčanu komoru”, tj. budžetska prava pojedinih nacionalnih Parlamenata.

Ako se važeće pravo ne mora flagrantno kršiti, ta reforma s mukom donešena nije uopšte moguća, osim predajom i drugih nadležnosti država članica Evropske Unije. Angela Merkel i Nicolas Sarkozy su napravili jedan kompromis između nemačkog političkog liberalizma i francuskog etatizma koji ima potpuno osoben sadržaj. Ukoliko ja dobro vidim, oni nastoje konsolidovati izvršni federalizam sadržan u Lisabonskom ugovoru u neku vrstu međuvladine dominacije Saveta Evrope, što je protivno samom ugovoru. Takav režim dozvolio bi premeštanje imperativa tržišta na nacionalne budžete bez ikakve vlastite demokratske legitimizacije pojedinih zemalja.

Da bi se to uradilo potrebni su dogovori zaključeni iza zatvorenih vrata, lišeni pravne forme, nametnuti pomoću pretnje sankcijama i pritiscima na nacionalne Parlamente, kojima bi se na taj način oduzela sva njihova moć. Na taj način bi šefovi država preobrazili evropski projekt u njegovu suprotnost: prva nadnacionalna zajednica demokratski izabrana postala bi nekakav efektivni aranžman, jer bi ustvari ona prikriveno predstavljala praktikovanje post-demokratije. Alternativa ovakvom ishodu leži u doslednom nastavljanju razvijanja demokratskog zakonodavstva EU. Građanska solidarnost se ne može graditi u Evropi, odnosno unutar njenih država članica, to jest unutar mogućih prelomnih tačaka, na način koji učvršćuje socijalne nejednakosti između siromašnih i bogatih nacija.

 Unija mora garantovati ono što temeljni Zakon Savezne države Njemačke naziva (čl. 106, red 2): «ujednačenost životnih uslova». Ta «ujednačenost» odnosi se isključivo na procenu stanja socijalnog standarda života, koji mora biti prihvatljiv s gledišta  pravednosti raspodele, a ne odnosi se na nivelisanje kulturnih razlika. Dakle, politička integracija mora ležati na socijalnom blagostanju, što je neophodno da bi nacionalni pluralitet i da bi kulturno bogatstvo biotipa «stare Evrope» moglo biti zaštićeno od nivelisanja unutar same globalizacije, koja koja je u zamahu.

Le Monde, 25. 10. 2011       

Prevela sa francuskog: Jasna Tkalec

O autoru

 Rođen 1929. Jürgen Habermas je jedan od najuticajnijih savremenih mislilaca u domenu teorije politike, društva i prava, kao i saznanja, racionalnosti i komunikacije. Njegov stvaran uticaj se zasniva na stalnom prisustvu u medijima, koji su od njega napravili javnog intelektualca. Napisao je četrdesetak dela, između ostalog Théorie  de l’agir communicationel (Teorija delovanja komunikacija), njegovo najslavnije djelo posle l’Etat-nation (Država-nacija). Radi se o novoj političkoj konstelaciji u kojoj on postavlja pitanje budućnosti države –nacije pred izazovima ekonomske mondijalizacije, gledajući iz tog ugla slučaj Evropske Unije.


[1] Ovo je izvod iz predavanja  koje  je Jürgen Habermas održao na univerzitetu Paris-Descartes (12, Rue de l’Ecole de Médecine, 75006 Paris) u okviru razgovora organizovanog 10. novembra od strane ekipe PHILéPOL-a (philosophie, épistemologie, politique), koju predvodi Yves Charles Zarka. Integralni tekst će biti obavljen u januarskom broju 2012 revije Cités.

Oglasi
Comments
One Response to “Učinimo Evropu demokratičnijom!”
  1. Habermas je sve predvidio još 1973, u svom djelu “Legitimationsprobleme im Spätkapitalismus” u kojem tvrdi kako kapitalizam i demokracija teško mogu ići zajedno. O tome sam i sam pisao na svom blogu.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s

%d bloggers like this: